Francuski književnik Pjer Lemetr govori za NIN o filmskoj verziji svog romana "Doviđenja, tamo gore", nagrađenog Gonkurovom nagradom
Heroje ćete pronaći dva metra ispod zemlje
Nosi masku pisca krimića. Prošli put smo razgovarali o kriminalističkim romanima i upitali ga zašto je počeo da ih piše. Zato što mu se učinilo da je lakše. Brzo je shvatio da nije u pravu. Pročitao je mnoge priče o detektivima i nešto mu je tu bilo mutno. „Takve knjige su zapravo veoma jednostavne, linearne, logične. Imaš utisak da pisanje ide lagano“, rekao je Pjer Lemetr. U mladosti je gutao priče u nastavcima, takozvanu popularnu literaturu. „Stvarajući slične svetove, ostao sam veran svojoj prošlosti.“
No, ostavljamo po strani prozu Kamij, pljačku juvelirnice na Jelisejskim poljima, svirepo pretučenu An Forsetje, načelnika Verhuvena, i neodoljivu junakinju Aleks, pametniju od mučitelja. U bioskopima se daje ostvarenje Doviđenja, tamo gore, reditelja Albera Dipontela, snimljeno po Lemetrovom delu koje je 2013. nagrađeno Gonkurom, najvažnijim književnim priznanjem u Francuskoj. S kakvim je utiscima gledao ekranizaciju?
„Okolnosti su bile posebne, jer nikad ranije nisam gledao film snimljen po mojoj knjizi“, kaže Pjer Lemetr u razgovoru za NIN. „Moji likovi su bili tamo (identično su se zvali), situacije iz mog romana bile su snimljene, sve je izgledalo kao u romanu i bila je to ista priča, ispričana na drugačiji način. Bio sam uznemiren i srećan, izuzetno mi se dopalo.“
Knjiga od četiri stotine i pedeset stranica počinje citatom poslednjih reči koje je 4. decembra 1914. zaista napisao Žan Blanšar – streljan zbog napuštanja položaja, rehabilitovan 1921. „Zakazujem ti sastanak na nebu, gde će nas, nadam se, Bog ponovo sastaviti. Doviđenja, tamo gore, draga moja suprugo.“
Desetak dana pre kraja Prvog svetskog rata, sudbina spaja Albera, bivšeg knjigovođu, i Eduara, sina bogataša, darovitog umetnika. Oni će pred oslobođenje doživeti pakao, blaži od dugo očekivanog mira. Prvi će otkriti da su dvojica izviđača namerno žrtvovana zarad tuđe slave, a potom, u uverljivoj, zastrašujućoj sceni, biti živ zakopan. Drugom će biti raznesena vilica, biće prinuđen da krije lice, uzima morfijum i nosi karnevalske maske, skriven iza lažnog identita, imena preuzetog od mrtvog vojnika.
Čitalac koji je imao prilike da uroni u scene pod zemljom, da oslušne zvuk, zvuk što do Albera stiže filtriran, ublažen količinom zemlje koja ga je zatrpala („tek kad pomisli, ja sam živ zakopan, stvar poprima užasno konkretan vid“) – zapitaće se da li kamera može da načini isti efekat, proizvede takav muk posle eksplozije granate. I da li pisac treba da se meša u posao filmadžija.
„Ograničio sam se na to da s rediteljem samo uspostavim strukturu adaptacije“, odgovara Pjer Lemetr za naš nedeljnik. Misli da je Alber Dipontel osećao potrebu za sagovornikom da bi razumeo film kakav je želeo da snimi. „Razgovarali smo uopšte o celoj postavci, nakon čega je radio sam. Pozvao me da prisustvujem snimanju samo dva puta, pa sam i otišao samo dva puta.“
Sigurno nije bilo lako Dipontelu. Potrebna je majstorija da bi se prenela Lemetrova poređenja. Kako dočarati hod lika – korača s napred izbačenim ramenom, „kao da namerava da gura nameštaj“... Kako opisati glavu nalik rezonantnoj kutiji: „svaki talas se zavrašavao teškim i potmulim udarom koji je ličio na zvuk proizveden udarcima pojaseva za spasavanje o kej kada brodovi ulaze u luku“… Naslikati srce slično marmeladi... Preneti rečenicu: „Ustobočen na raširenim nogama, što mu je omiljeni položaj, s rukama iza leđa, posmatrao je taj žalosni prizor sa strogošću čoveka koga osrednjost drugih žalosti, ali ga ne pogađa.“
Proza adaptirana za veliko platno ponekad može da liči na scenu u kojoj glavni junak gleda svet, onako kako je jednom, kroz prozor akvarijuma, gledao egzotične ribe koje jedva i da su izgledale kao ribe.
Pjer Lemetr je saopštio da nije veliki ljubitelj filmova. „U toj oblasti moja kultura je prilično na niskom nivou. Verovatno zbog toga imam eklektičan ukus, pa mogu da uživam u akciji i romantičnoj drami. Ja sam dobar gledalac. Ako se unesem, gubim kritički stav tokom projekcije.“
Filmska verzija, u kojoj igraju Nauel Peres Biskajar, Alber Dipontel, Loran Lafit, deluje pomalo bajkovtio; roman Doviđenja, tamo gore (Čarobna knjiga; prevod: Olja Petronić) svakako je tvrđi. Pisac vešto koristi zaplete i peripetije. Čini se da je upotrebio najjača oruđa krimića. Žanr ima tvrde principe – rekli smo mu prošli put. Ipak, stiče se utisak da se i u detektivskom romanu Aleks igra pravilima, da namerno prelazi granice. Na primer: „Udovac s mačkom. Zar ne misliš da je to pomalo stereotip?“, pitao je Kamij. „Da ne preterujem, kao i uvek?“ „Zavisi od mačke, zar ne?“, odgovorio je Luj.
Potvrdio je da se pozabavio stereotipima. Krimić smatra žanrom s najvećim brojem takvih mesta. Nabrajao je: umorni detektiv-alkos, ubica-psihopata i tako dalje. „Prava prezasićenost! Čim počnete da pišete, pitanje je šta da radite. Možete da ih stavite u drugi plan, da se poigrate, ili da ih sledite.“
Koristeći koincidenciju (stari viktorijanski potez), i pokušaj balzakovskog preseka društva, u romanu Doviđenja, tamo gore gurnuo je u prvi plan mućke, prevare, hipokriziju, vidljive na površini odmah po oslobođenju. Napominje da je priču o mahinacijama sa spomenicima poginulim vojnicima izmislio („koliko ja znam“); malverazacije s ekshumacijama vojnika imaju temelj u skandalu iz 1922.
Samo pisci znaju kako im je na početku kada u samoći shvate da novi rukopis temelje na storiji o privatnim preduzećima kojima je država poverila otkopavanje posmrtnih ostataka vojnika sahranjenih na frontu. Pojedinačnim transportima manje bi se opteretile državne finansije. Grupisanje leševa pokrenulo je čitav niz unosnih poslova. Dovoljno je bilo prebrojati broj potrebnih kovčega.
No, dok su prevaranti s jedne strane sve više smanjivali veličinu mrtvačkih sanduka da bi povećali dobit, Alber i Eduar pokušavali su da se snađu u miru, i nemajući kud, osmislili svoju osvetu, svoju prevaru. Bivši ratnik radio je dotle posao čoveka-sendviča, nosio reklame i tabanao bulevarima između Bastilje i Republike.
Ko je mrtav, a ko živ – pitali smo se od prve stranice. Deo glavnog junaka ostao je zauvek pod zemljom.. Iskustvo je ostalo urezano u mozak, u kretnje, u poglede. „Teskoban čim bi napustio sobu, pazio je na svaki korak, oprezno provlačio glavu kroz okvir vrata pre nego što bi ih širom otvorio, koračao uza zidove.“
Igrajući se sa smrću, narator se poigrao s maskama. Eduar je prinuđen da ih pravi i menja, zbog rupe u vilici. Nemajući lice, zaboravlja lica drugih.
Prepričavanje filma ili knjige uvek ispadne bledo: liči na stare vojne bluze iz ove proze, prefarbane na brzinu, dar države nekadašnjim junacima, s kojih curi farba posle kiše. Zato pitamo Lemetra šta poručuje budućem čitaocu ukoliko je već odgledao film Doviđenja, tamo gore?
„Poručio bih da je manje rizično ići tim putem (od filma ka romanu) nego suprotno (od romana ka filmu). Manja je verovatnoća da ćete biti razočarani. Dakle, možete slobodno kupiti knjigu.“
(NIN, 28. jun 2018.)