Knjiga Proza o prozi: fragmenti o kratkoj priči –
pisana je makazama. Priređivač Dragan Babić izvukao je iz Albaharijevih intervjua,
predgovora, proza, autopoetičkih tekstova
– sve što je pisac rekao i zabeležio o sažetim storijama,
i fragmentima iz kojih su nastali njegovi
romani.
Izdanje somborske
Gradske biblioteke Karlo Bijelicki i „Veljkovih dana“ zapravo je skup misli o istoriji,
granicama, različitim pojavnim oblicima, mogućnostima i dometima kratke priče.
Saznali smo mnogo
toga! Na primer, da je Albahari nekoliko godina radio s filmskim rediteljem Purišom
Đorđevićem i tako otkrio sobu za montažu,
„u kojoj se, u stvari, odigrava celokupna čarolija filma“. Autor Porodičnog vremena, Frasa u šupi, Jednostavnosti,
Neobičnih priča – zaključio je da ispitivanje
krajnosti forme znači ispitivanje krajnosti
svoga bića.
U montažnoj sobi,
s Purišom Đorđevićem, video je kako film nastaje od kadrova, snimljenih nekim redom,
nikada onim kojim ulaze u konačnu verziju. Fragment je zato najvažnija reč: okrenuo
mu se pod uticajem američke metaproze, i kada mu se rodio sin, pa se zbog plakanja
bebe često vraćao na početak rukopisa. Cink
je nastao iz takve forme: „I priča na trista strana samo je fragment naspram duže
strukture vremena i istorije.“
Otkrio je rituale.
„Kada pišem romane, pišem svakog dana samo jednu stranu. Iz dana u dan, tvrdoglavo
kao kakav magarac, najčešće ujutru, ponekad i tokom popodneva.“ Kratke priče ispisuje
u dahu. Najčešće sve pokreće jedna rečenica što dolazi u nepredvidivim trenucima.
Beleži je na listiću papira (uvek nosi blokčić).
Navodi primer:
„Leto se gasi kao fenjer.“ Premda je dobro zazvučala, nije se otvorila, kaže, ostala
je čvrsto zatvorena poput školjke s biserom. Pošto nije htela u priču, pokušao je
da joj ponudi pesmu. Ni to nije išlo. „Na kraju sam je ubacio u poruku koju sam
napisao svojoj prijateljici M. B. Lepo se uklopila u tu poruku, videlo se da se
oseća kao kod kuće. Uostalom, i poruke su priče, zar ne?“
(NIN, 28. jun 2018.)