Pre tačno dve
decenije, izdavačka kuća Stubovi kulture objavila je Evropu broj dva Vojislava Despotova (1950–2000), veliki roman o kome se malo govorilo. Glavni junak (umetnik-performer), opremljen
baterijskom lampom, sovjetskim vojnim mapama, vrećom za spavanje i konzervama jelenskog
mesa, kreće u Sibir, želeći da u divljini otkrije Evropu broj dva, koju su, po kazni,
gradili osuđenici sto pedeset godina.
Krećući se po
samoći i bespuću, on odjednom izbija na obode „Francuske“, „Holandije“ i drugih
zemalja „veštačkog kontinenta“. Razmišlja: „Ono ostrvo u daljini bilo je, van svake
sumnje, Engleska, simulirana Engleska.“ Iskrcava se u „Holandiji“, pita se čemu
služe lažne vetrenjače; razmišlja o norveškim fjordovima i finskim jezerima. Simulakrum
mu pruža mogućnost da se poigra geografijom, a performeri koje usput sretne (ruše
u „Berlinu“ zid od stiropora) – da posmatra kako prave rusvaj po istoriji. Neko
mu vikne: „Napustio si Evropu da bi je zamenio lažnom Evropom.“
(NIN, 5. jul 2018.)