Bojana Andrić, autorka „Trezora“

Najdragocenija televizijska otkrića

Odgovorna urednica Redakcije za istoriografiju TVB Bojana Andrić autorka je veoma gledane emisije „Trezor“ na Javnom servisu Srbije. Za „Yellowcab“ govori o tome kako je nastao „Trezor“, ali i otkriva tajne starih TV snimaka...

Kako je nastao “Trezor”?

Šta je prvo “kokoška il' jaje” nije sporno kada je televizija u pitanju. Tehnika je prva, a program je došao zatim. Tako se do “Trezora” stiglo zahvaljujući jednoj radikalnoj promeni u tehnološkom sistemu Televizije Beograd, kada se zbog navale novih formata morao izbaciti stari magnetoskop, a to je značilo da emisije snimljene tokom prethodnih dvadeset pet godina, na tim velikim elektromagnetnim trakama širine dva inča - neće više imati odgovarajući uređaj za reprodukciju. Jedan slučajan susret u hodniku sa tadašnjim rukovodiocem inž. Brankom Matijaševićem, koji je onako, usput rekao: “Ako hoćeš da sačuvaš svoju dramu Daleko je Australija (snimanu 1969) - požuri dok se još može”. Naravno, ja sam prvo presnimila drame na kojima sam bila potpisana kao pisac i kao dramaturg, a onda sam nastavila kampanju presnimavanja “starih drama”.

Da bi ste se potom potpuno posvetili tom poslu...

Budući da sam u Dramskoj redakciji radila od 1971. i da sam odlično poznavala sjajnu produkciju drama i dramskih serija, ja sam 1989. takoreći potpuno napustila prethodno zanimanje dramaturga, scenariste i urednika i posvetila sam se “spasavanju arhiva”. To sam radila sa inž. Markom Ivačkovićem i tehničarem Milanom Vukadinom sve dok nismo presnimili sve drame na novi format. To je trajalo više od tri godine, jer je proces pripreme (sušenja traka i premotavanja preko posebnog uređaja za čišćenje) trajao nedeljama i mesecima. Posledica te velike kampanje je moja knjiga “Vodič kroz igrani program TVB” koja donosi podatke o 1.000 naslova sačuvanih emisija od najstarije iz 1965. Devojka sa tri oca (pisac Brana Crnčević, reditelj Slavoljub Stefanović Ravasi). To je dakle počelo slučajno, a nastavilo se namerno.

Kako biste  opisali  „radni dan“ u Trezoru?

Svaki dan je isti i svaki drugačiji. Sem stalnog pretraživanja Programskog arhiva TVB koji nije sasvim popisan niti identifikovan, načini dolaženje do zaboravljenih naslova i materijala je raznolik: na njih nas upozoravaju urednici, autori, snimatelji, inženjeri, glumci... Javljaju se telefonom, dolaze lično, pišu pisma sa svih strana sveta gde ih je život rasuo - mreža dojavljivanja je dostigla savršenstvo! Prepiska sa autorima i realizatorima je ogromna i detaljna, a sve se beleške čuvaju. Svakoj  emisiji mora se naći kontekst istorijski, medijski, idejni i dati opravdanje boravka u “Trezoru”. Naravno, to podrazumeva odlično poznavanje prošlosti i sadašnjosti ove kuće. Kada se emisija nađe, često bez najavne i odjavne špice onda kreće juriš na odgonetanje svih imena učesnika, čitanje dnevne štampe iz tog vremena sa najavama i kritikama, paralelno se otvaraju nove zagonetke... Postoje dva ključna momenta: prvi je trenutak odluke da se istraživanje zaustavi i emisija pusti u javnost i drugi, kako sva “otkrića” sačuvati da posluže i kasnije, odnosno da se “ukrste” sa drugim emisijama ili autorima...

Koji vas je snimak iz arhive vas lično najviše obradovao?

Svaki insert, svaki kadar koji prikazuje televiziju iznutra, rad u režiji, reportažnim kolima, u montaži, na predajniku - ono što zovemo “televizijskom kuhinjom” gde se sprema sva ta hrana za gladnu publiku - takvi su snimci, mereni  sekundama - na velikoj ceni. No, nema sumnje da je otkriće iz oktobra 2004. meni lično najdragocenije. Prilikom uobičajnog presnimavanja starih dvoinčnih traka, presnimljeno je i 14 minuta jednog neidentifikovanog zapisa, zaostalog iza jedne dečje emisije koja je trajala kraće od tog prethodnog snimka. Naknadnim istraživanjem utvrđeno je da se radi o 14 minuta TV komedije Mica i Mikica realizovane po pričama Stevana Sremca u režiji Vladimir Petrića i Jovana Konjovića i emitovane 23. oktobra 1961. godine. Ako se zna da je prvi magnetoskop počeo da se koristi 1. septembra iste godine, i da je tek od tada počelo sa živog emitovanja da se postupno prelazi na snimanje i odložno emitovanje, onda su ovo najstariji sačuvani TV snimci u nas, odnosno nemerljivo vredna arehološka iskopina elektormagnetne baštine.

Kako objašnjavate fenomen da je “Trezor” sa starim snimcima gledaniji od nekih emisija koje se trenutno snimaju?

Iskreno, zauzeta sam za sada više sopstvenim uzbuđenjima i grozničavim radom cele ekipe okupljene oko Trezora. To je takođe fenomen, budući da nove generacije zaposlenih u TV mediju nemaju ni afiniteta prema vremenu, ljudima i programu koji im je prethodio, ni uvažavanja, ni interesovanja.

Šta ćemo moći da vidimo tokom 2008. godine u Trezoru?

“Trezor“ je odraz celokupne delatnosti Redakcije za istoriografiju TVB, koja glasi: „prikupljanje, sistematizacija, arhiviranje i plasiranje građe iz isto­ri­je Televizije Beograd i priprema muzeja televizije“. A Redakciju čine: Mirjana Đinđić (Zbirka tehničkih uređaja), Vera Mileusnić (leksikon „Ko je ko u TVB“), Vesna Došen (serija Vreme televizije), Ana Milićević (ciklus „Osma vrata“) i moj „Trezor“ (Vesna Ignjatović, Gordana Grdanović, Bojana Milojević, Milena Jekić, Zorica Blagojev).

Mića Vujičić