Nin (Tekstovi)
Pozorište: Pojedeš me, pojedem te

Sama na sceni, Nataša Tapušković tumači lik muškarca, zločinca i ubice, s idejom da pojede žrtvu, tražeći spas

Nataša Tapušković igra monodramu Jul Ivana Viripajeva u Ustanovi kulture Stari grad. Umesto u pozorište, na ulazu, kao da stupamo u nečiji stan. Scenografiju čine dva dvokrilna prozora, zidni sat čije je klatno zaustavljeno (10 sati, 26 minuta), i beli zidovi, važni za ovu složenu i gorku priču. Glumica, tumačeći lik sedamdesetogodišnjeg Petra, kome je požar sve uništio, zločinca, ubice na putu ka spasenju, ka rođenoj ludnici uvlači se kroz prozor. Kraj dugačkog šlepa haljine ostaje zatvoren, pa se odmah pitamo hoće li, i koliko, kretanje glavnog junaka biti ograničeno, na sceni koju je stari časovnik podelio napola, po osi simetrije, stvorivši prostor za udvajanje izgubljene ličnosti.

No, dok Petar govori o jezivoj stvarnosti u kojoj poželi da pojede svoju žrtvu, pripovedajući toliko lako da vam se učini da gledate TV emisiju o kulinartsvu posvećenu pripremi obroka „s nogu“ a ne ispovest čudovišta i ljudoždera, pored zakačenog šlepa, polje za igru postepeno sužavaju i zidovi. Jul, slojevit u igrama led / med, toplo / hladno (oštar toliko da su izgovorene psovke nalik predahu) vrhunac ima u pokretu, bez obzira na to što se upravo prostor za pokret, u rediteljskoj postavci Tare Manić, neprekidno dovodi u pitanje i smanjuje.

Ne govorimo samo o rešetkama na balkonu što se naziru kroz prozor, ili u bolničkoj sobi; rešetkama na Petrovom licu… Ludačka košulja pokušava da ograniči kretanje, a brnjica – govor. (Surov je s rečima Viripajev!) U takvoj igri, sama, Nataša Tapušković briljira, naročito u sceni kada Petra uhvate i tuku metalnom šipkom za razbijanje leda na manastirskom stepeništu.

Ukazaje na mogući spas, na sudbinu glavnog junaka, teret sistema koji ga okružuje – boreći se za reč i za korak. Dokle će trajati njeno surovo i elegantno sudaranje sa zidovima? Sve dok se telo ne razbije, ili vrati u položaj fetusa. Naposletku, grešnika u život vraćaju u komadima. Prvo noge, onda trup.

Drama Ivana Viripajeva takođe je podeljena u dva dela. Prva celina opisuje put od rodnog mesta do ludnice: ukoliko želi napred, mora da se odbrani, da bude surov i ubije. Nastavak je vezan za bolnicu i nalikuje snu. Ponovo poštujući simetriju, na dva naspramna zida, rediteljka pušta video-zapise. Belina sobe, dotle korišćena za projektovanje senki (fantastično je što u trenu izgovaranja ruske zagonetke s lisicom, senka glumice, slučajno ili namerno, zaista proizvodi konturu lisice), postaje platno s haotičnim prizorima iz junakove glave. Ekranizovani tok svesti i multiplikacija ličnosti film u kome sve epizode igra Nataša Tapušković.

Ona je u međuvremenu oslobodila haljinu i dugački šlep koristila da se sakrije i otvori prema spoljnom svetu. Da prespava pod mostom. Svetla sveta, iz koga je glavni junak isključen, nazirala su se kroz okna. Sjaj stanova na zgradama u daljini. Farovi brzih automobila s bolničkog prozora koji su izolovanost učinili strašnijom. Upaljena je cigareta (Jovan Hristić: „U pozorištu, kako je duhovito primetio Jan Kot, jedino stvarno je upaljena cigareta“), i jedna sveća (u monodramama se često pale sveće).

Napokon, prostor se otvorio na drugom mestu, na zidu, u video snimku. Pred nama su odjednom bile bajkovite poljane odrastanja. Premda su se glasovi pretapali, razmišljali smo o traumama koje su vuku iz tog nevinog doba, poput repa. Nalik dugačkom komadu odeće na čiji kraj staneš i ne možeš dalje.

(NIN, 9. maj 2019.)

субота, 31. август 2019.

Dramatizacija romana U traganju za izgubljenim vremenom Marsela Prusta (1871–1922) emitovana je tok
субота, 31. август 2019.

„Kombinacija pop kulture i politike, ideja da jedna drugu čine boljom, i obrnuto, nekada je bio sv
понедељак, 19. август 2019.

Prošlo je dvadeset pet godina od smrti Rahele Ferari. Radio-teleizija Srbije posvećuje joj zato av
понедељак, 19. август 2019.

Na dvadesetogodišnjicu smrti Džeka Keruaka, književnik Milan Oklopdžić (1948–2007), autor kultnog