Dobitnici za ovu i prošlu godinu su Olga Tokarčuk
i Peter Handke, ali telefon je zazvonio i Džonu Banvilu
„Priznanja su nešto u vidu mlaznice za vazduh u
akvarijumu – unose malo mehurova u stajaću vodu. U suprotnom bismo se ugušili“,
rekla je Olga Tokarčuk u razgovoru za NIN. Poljska književnica, zajedno s Peterom
Handkeom, dobila je Nobelovu nagradu 10. oktobra, za „pripovednu imaginaciju što
enciklopedijskom strašću prevazilazi granice kao oblik života“, dok je u delima
austrijskog pisca primećena „lingvistička domišljatost kojom istražuje periferno,
te specifičnost ljudskog iskustva“.
Sa spisateljicom
zapaženih dela U potrazi za Knjigom, Pamtivek i druga doba, Dnevna kuća, noćna kuća,
Svirka na mnogo bubnjeva, Vuci svoje ralo po kostima mrtvih, Knjige Jakovljeve...
- razgovarali smo o romanu Beguni. Sačinjena je od niza kratkih poglavlja, najčešće
zapažanja s putovanja, i nešto dužih celina s likovima iz različitih vremenskih
perioda, povezanih istom strašću: traganjem za kabinetima retkosti, kolekcijama
sačuvanih ljudskih organa. Zanimao nas je njen postupak čiji se temelj, u brzim
komentarima posle vesti iz Stokholma, povezuje sa kolažom.
„Prosto sam se trudila
da budem čestita prema onome što opisujem - prema iskustvima putovanja, a ona su
uvek fragmentarna, skokovita“, objasnila je za naš nedeljnik. „Mada sam i u prethodnim
prozama razmišljala o tome kako treba da izgleda novi realizam koji odgovara vremenu
u kome živimo. Činilo mi se da naša iskustva stvarnosti više nisu linearna, da pre
podsećaju na prebacivanje TV kanala, ili na otvaranje windows ikonica. Moramo da
izlazimo na kraj sa ogromnom količinom raznih informacija, tolerišemo različite
naracije koje teku jedna kraj druge, surfujemo po haosu, verujući da, negde tamo,
odozdo, postoji nekakav poredak.“
Poglavlje „Glava u
svetu“ počinje beleškom da je studirala psihologiju u velikom, sumornom komunističkom
gradu i da se njen odsek nalazio u zgradi
u kojoj je za vreme rata bilo sedište SS odreda. „Taj deo grada podignut je na ruševinama
geta, to se lako uočavalo kad pažljivo gledaš - čitava četvrt bila je za oko metar
uzdignutija od ostatka grada. Metar ruševina.“
Nobelov komitet izazvao
je oštre polemike odlukom da nagradu dodeli Peteru Handkeu. Svakako jeste reč o
jednom od najboljih svetskih pisaca, ali kako voleti i prihvatiti dela književnika
sa čijim se političkim stavovima nikada niste slagali i nikada nećete složiti.
Složen je odnos stvarnosti
i fikcije. Nedavno prevedenom romanu o glumcu koji sa periferije kreće u centar
grada gde predsednik treba da mu uruči nagradu, Handke je dao naslov Veliki pad.
Šetnju naratora ispunio je teškim preispitivanjima, a perspektivu dodatno opteretio
činjenicom da lik u glavi vrti scenario sledećeg filma: treba da tumači ulogu obnevidelog
ubice.
Tek nas čeka svečana
dodela.
Sećamo se odlomka
iz njegove Težine sveta. Zejdi Smit uzima ga za epigraf u Sakupaljaču autograma:
„Samo pretpostavimo da ne smem da izvodim pokrete koje ljudi prave kada ne znaju
šta će drugo: igranje narukvicom mog ručnog sata, otkopčavanje i zakopčavanje košulje,
prolaženje rukom kroz kosu. Na kraju mi ne bi ostala nikakva podrška, bio bih izgubljen.“
Nobel je ove godine
okrznuo i irskog pisca Džona Banvila. Pre proglašenja, neko ga je pozvao telefonom
iz Stokholma, lažno se predstavio kao šef Akademije i saopštio mu da je dobitnik najvećeg priznanja. Pola sata bio
je laureat, zatim dobio poruku da se odluka povlači zbog neslaganja u žiriju, i
naposletku shvatio da je prevaren. U razgovoru za Ajriš tajms objašnjava da je sve
bilo nalik udarcu u pleksus i da nagrade privlače ono večito dete skriveno u svima
nama. Nas je pak ova vest vratila u vreme fiksnih telefona. Komitet izgleda ima
dvojnika.
(NIN, 17. oktobar 2019.)