Nin
Razgovor filmskog kritičara NIN-a Miroljuba Stojanovića sa američkim književnikom Dejvidom Vanom na Sajmu knjiga

Potičem iz familije sa pet samoubistava i jednim ubistvom. Život na prelepoj Aljasci naprosto obiluje materijalom. Trenutno izučavam svog pretka Čiroki-Indijanca koji se zvao isto kao ja

U okviru tribinskog programa ovogodišnjeg Sajma knjiga, Miroljub Stojanović, filmski kritičar NIN-a, razgovarao je sa Dejvidom Vanom, piscem rođenim 1966. na ostrvu Adak, na Aljasci, danas profesorom na Univerzitetu Vorvik u Engleskoj, autorom dvanaest naslova, prevedenih na više od dvadeset jezika.

Vanov roman Legenda o samoubistvu, za koji je dobio jedanaest značajnih međunarodnih nagrada, objavila je izdavačka kuća Laguna, u prevodu Tijane Tropin.

Autobiografska proza, sačinjena od pet povezanih priča i novele, govori o mladiću suočenim sa bolom i krivicom posle očevog samoubistva.

Darovitog književnika što opisuje „vodnjikavi svet noći aljaske kišne šume“, brodove,  doživljaje sa ribarenja, dečaka sa navikom da se ušunja u komšijsku i u svoju kuću, da sakuplja puške pa očevom sačmaricom izbuši vrata i prozore porodičnog doma, da prilikom susreta s ocem leži u vreći za spavanje na podu hotelske sobe, udno njegovog kreveta – Miroljub Stojanović pitao je o udelu autobiografskog, književnim uticajima, uspehu, procesu pisanja, porodici, značaju ruralnog u američkoj prozi.

O porodici

Imam veliku „sreću“ da potičem iz porodice sa pet samoubistava i jednim ubistvom, na prelepoj Aljasci. Život prosto obiluje materijalom. Prepoznajem tragove grčke tragedije: likovi nisu neprijatelji, vole se, ali se međusobno i uništavaju. Naravno, ne pišem isključivo o svojoj porodici. Imam knjigu o Medeji, bavim se tematikom od pre više hiljada godina. U romanu Akvarijum govorim o devojčici i njenoj majci u Sijetlu. Priča nema veze sa mojom familijom. Međutim, s obzirom na sve te događaje u okviru porodice, osećam da sam primoran da se osvrnem na ta zbivanja. Recimo, na ubistvo i samoubistvo u porodici moje maćehe. Ne govorim doslovce o onome što se dogodilo. Puno stvari ne mogu da se setim, dosta toga jeste izmišljeno, ali se svakako oslanjam na te priče.

O uspehu

Uspeh Legende o samoubistvu bio je neočekivan. Čekao sam dvanaest godina da neko prihvati da je objavi. Nijedan agent nije želeo čak ni da je pošalje izdavačima, pa sam se na kraju prijavio na književno takmičenje i pobedio. Bili su obavezni da objave pobednički rukopis. Imao sam sreće. U Njujork tajmsu izašla je pozitivna kritika, potom je knjiga prevedena na francuski jezik, a onda je nastavila dalje svojim putem.

O uticajima

Svaka od celina Legende o samoubistvu pisana je pod uticajem šest romana Kormaka Makartija. Ukoliko govorimo o drugim imenima, recimo, u priči Kečikan, bio sam pod uticajem Markesa i magijskog realizma. Rečenice su dugačke, sve je nalik snoviđenju. Poslednja storija daleko je od realizma, uprkos tome što je upravo ona najbliža istini o mome ocu. U pet priča i noveli stilovi su različiti, ali se uvek provlači postupak posmatranja odraslog sveta iz perspektive deteta. Nema saglasnosti kakav je zaista bio moj otac, jer smo svi u porodici imali sopstvenu priču, opterećeni i krivicom i patnjom. Da još dodam: najčešće sam pod uticajem književnica. Merilin Robinson, poezija Elizabet Bišop...

O autobiografskom

Autori, koji pišu slično meni, na svesnom i nesvesnom nivou bave se pričama iz svoje prošlosti, vrte ih po glavi i vremenom preoblikuju u fikciju. Isto je i dok pripovedate o mestima na kojima ste nekada bili. Opisujete ih i iz njih prosto nešto iznikne. Doveo bih u pitanje termin autofikcija. Karl Uve Knausgor nije smislio ništa novo. U Evropi se pomalo kaska sa poimanjem ovog žanra, ali nema ničeg novog. Memoar se prekrsti u roman. Tako je već sto godina.

O unutrašnjosti

Čitava naša izdavačka industrija je u Njujorku. Ljudi imaju pogrešan utisak da su američki romani prevashodno urbanog karaktera. Mnogo je veća tradicija literature koja se bavi ruralnim, regionalnim pitanjima, južno, zapadno, severno od Njujorka. Literatura sa pejzažem u glavnoj ulozi! Nikako ne želim da umanjim značaj urbane fikcije, žive i prisutne, ali smatram da je regionalna tradicija prisutnija.

O pejzažu

Kada počinjem da pišem, nemam nikakav unapred smišljen plan. Fokusiram se na pejzaž. Zatim na nekoga ko taj pejzaž gleda, prima ga, o njemu razmišlja. Odatle kreće priča... Nisam izmislio ovakav postupak. Postoji tradicija mnogo pre mene. Reč je o svojevrsnom Roršahovom testu. Pritisnete dva mastiljava lista papira i dobijete nasumičnu sliku. Ljudska priroda ne voli nasumičnost. Sve bi da stavi u nekakav kontekst, jer mi po prirodi tražimo smisao. Nabokov ima priču o dečaku sa mentalnim oboljenjem: umišlja da oblaci koji mu plove nad glavom pričaju o njemu. Na sličan način, likovi u knjigama, čitaoci, i pisci, učestvuju u donekle paranoičnoj stvarnosti. Svemu što se događa u prirodi daju poseban smisao i vezuju ga za sebe.

O precima

Nisam junake smeštao u širi istorijski kontekst. Bavim se porodicom i mestom u kome se nešto dešava. No, trenutno radim na rukopisu i pokušavam da istražim živote svojih predaka. Neki od njih bili su pre dvesta godina Čiroki-Indijanci. Jedan se zvao Dejvid Van, isto kao ja. Posao nije lak. Na tom polju, evropski pisci uspešniji su od američkih. Stavljaju priče u povesni kontekst, razmatraju šire posledice. Američki prozaisti su pomalo kratkovidi na tom polju.

O perspektivi

Ukoliko pišem o mladim ljudima, koristim „retrospektivnog“ naratora. Odrasla osoba koja se vraća u vreme kada je bila dete. Tako u naraciji nisam ograničen dečijim rečnikom, načinom zaključivanja, već sve kombinujem sa nekim ko ima veće iskustvo. Zanima me perspektiva deteta između jedanaest i trinaest godina. Vraćam se na to iskustvo, u vreme kada nastupa pubertet, buđenje seksualnosti; na kraj nedužne faze našeg života, gde preuzimamo novi način mišljenja i skoro da zaboravljamo, ili nam je bar jako teško da se setimo, kako je bilo pre ove vododelnice. Priča mojih roditelja završila se razvodom što tada nisam mogao da shvatim.

O pravilima

Moji likovi su strani za odrasli svet. Govori se o pravilima vezanim za religiju, za pravo; pravilima u okviru porodice. Fikcija krši pravila i tabue. Mladi narator poima pravila na osoben način. Koliko je uopšte ležeran način sastavljanja pravila? Evo primera iz romana o Medeji. Nakon što neko umre, odseče mu se glava, dva puta se baci u vazduh i doda onome koji stoji pored vas. Vidite, kažu vam da je reč o pravilu i vi ćete činiti isto. Sva su pravila praktično takva i neretko se sačinjavaju bez vidljivog razloga. Objasne nam da su neophodna i da moramo da ih sledimo. Važna tema! Na studijama sam izučavao verske nauke i u svim knjigama bavim se verom, serviranim pravilima, bez prava da ih preispitamo, premda njima povređujemo jedni druge.

O pisanju

Proces pisanja je čudan. Krenem a nemam pojma gde ću. Oslanjam se na budističku meditaciju, na improvizaciju u glumi. Izađete na pozornicu, ne znate šta ćete da kažete. Najpre odvojim četrdeset pet minuta da pročitam dvadeset, trideset prethodno napisanih stranica. Taj čin je svojevrsna meditacija; ponekad odlutam u mislima, prolazeći kroz urađeno. Pomislim da nikada neću napisati ništa novo. Onda se vratim, završim pasus, i jednostavno ispalim šta imam. Sat vremena pisanja proleti kao pet minuta. Idem linijom od prve do poslednje stranice. Obično šest meseci. A kada dođe vreme da se knjiga objavi, imam najmanje moguće uredničke zahvate. Retko dodajem i menjam. Kao san! Nisam zamišljao tako ovaj posao. Legendu sam pisao deset godina, ali ono najvažnije u njoj završeno je jako brzo. Prvu priču počeo sam u tri ujutro  i završio je za nekoliko sati. Pola novele, smeštene u centru knjige, pisao sam sedamnaest dana, na jedrenju od Kalifornije do Havaja. U procesu tražim iznenađenje, nesvesni obrt koji nisam unapred smislio. Pisati je lako... Potreban vam je lik sa problemom, neko koga on voli ali sa kim se sukobljava, i povređuje ga, plus mesto za koje ste vezani. Uvek kažem studentima da je najveći neprijatelj pisca - ideja. Počnem da zevam čim mi neko kaže da ima ideju za roman.

O surovosti

Likovi su van kontrole, ne žele da počine zlo, ali se desi. Kod surovosti pak postoji svesni momenat. Ljudi vole da svemu pripišu motiv, pa i samoubistvu. Kriminalni ili herojski čin... Ne! Radi se o ishodu života koji se raspada u trenu: čovek ne vidi ni prst ispred sebe. Ono što je surovo i meni strašno jeste kada se odrasli ne brinu o deci. I kada dete preuzima brigu o odraslima. Čudno je što čitaoci pojedine likove doživljavaju kao lude... Uopšte ih nisam tako zamislio. Zabrinem se zbog tih komentara.

O tragediji

U životu se dogodi tragedija. Uvek je strašna i besmislena. Otac se ubio i sve je za sobom ostavilo samo patnju... Ipak, u knjigama dajemo smisao tragediji. Govoreći o emocijama, kao pisci, borimo se sa najgorim stranama naše ličnosti. Nudimo svoju verziju pakla.

O oproštaju

U Legendi više govorim o osveti nego o oproštaju. Dugo sam, dugo, nosio na plećima teret očevog samoubistva, a sad u knjizi ocu stavljam teret na ramena. Na kraju, ovo je roman o ljubavi! O činjenici da je ocu trebalo da bude dovoljno to što smo ga moja sestra i ja toliko voleli. Trebalo bi da bude dovoljan razlog za život...  Tih trideset pet godina tokom kojih sam se borio sa njegovim samoubistvom, najstrašnija je bila činjenica da nije bilo dovoljno.

O prevodiocima

Ne govorimo dovoljno o prevodiocima. Dok čitaju, čitaoci čuju i glas onoga ko je prevodio. Znam iz ličnog iskustva, jer sam se bavio tim poslom. Puno je izbora koje možete da napravite prevodeći knjigu. Imam prevoditeljku, prevela je osam mojih proza na francuski jezik. Treba obratiti veću pažnju na njih.

O Paviću

Na pola sam Hazarskog rečnika Milorada Pavića. Zanimljiva mi je knjiga, prepliću se mit i bajka, likovi su krajnje nerealni. Njihovi postupci nemaju koren u realnosti, a istovremeno čine da razmislite o onome što se događa u vašoj stvarnosti.

Foto: A. Dimitrijević

Priredio: Mića Vujičić (NIN, 31. oktobar 2019.)

петак, 27. септембар 2019.

Sagovornica NIN-a tvrdi da internet ne suzbija fizičku interakciju, već da je povećava. Objašnjava
среда, 18. септембар 2019.

Sanjala sam da mi je neko u ruku stavio knjigu. Listala sam je i iz nje su ispadala slova. Sklopi
понедељак, 9. септембар 2019.

Dobitnik Bukerove i Zlatne Bukerove nagrade, po čijem je romanu Engleski pacijent snimljen film na
понедељак, 19. август 2019.

Lidija Dejvis, dobitnica Međunarodne Bukerove nagrade, otkriva NIN-u prozni svet Lusije Berlin, k