Ana Kemper, dobitnica nagrade za najbolji intervju u Nemačkoj 2019: Vrisak bespomoćnog deteta
Doktorka Johana Harer objavila je tridesetih godina vodič za roditelje, koji se dopao Hitleru. Novinarka Ana Kemper otkriva NIN-u kako je pronašla njenu ćerku Gertrud, ne bi li proverila da li se Harerova držala surovih metoda odgajajući i svoju decu
Pulmolog Johana Harer, majka petoro dece, predstavila je 1934. knjigu pod naslovom Nemačka majka i njeno prvo dete. Vodič je postao bestseler ali se svideo i Adolfu Hitleru. Tokom krvave nacističke ere, tretirao se nalik udžbeniku. Doktorka, koja je prihvatila hitlerovske ideje, propagirala je neumoljivo i grubo vaspitavanje još od kolevke.
No, kakav je roditelj bila ona sama – zapitala se Ana Kemper, novinarka i urednica u nedeljniku Cajt, aktuelna dobitnica nagrade za najbolji objavljeni intervju 2019. godine u Nemačkoj.
„Preletela sam preko imena Johana Harer čitajući članak o obrazovanju“, kaže Ana Kemper u razgovoru za NIN. Bila je na porodiljskom i činjenica da ima bebu učinila ju je osetljivom za ovakve teme. „Takođe, oduvek sam bila veoma zainteresovana za porodične istorije. Pokušala sam da pronađem više informacija o Johani Harer. Pročitavši da ima ćerku koja je ranije objavila memoare, odmah sam rešila da se sretnem sa njom ne bih li otkrila o kakvom se tipu osobe zapravo radilo.“
Tražila je Gertrud Harer preko izdavača i ona je odgovorila za dan ili dva. Razgovarale su telefonom, a pre nego što su se srele na seoskom imanju u severnoj Italiji, pročitala je ceo opus Johane Harer i nekoliko dela o istoriji obrazovanja, te načinima na koje se traume prenose na sledeće generacije.
Naša sagovornica posebno se zanimala odakle bi mogla da potekne grubost žene čiji su saveti uticali na celu zemlju. Propagirala je da mati mora da bude stroga, ponekad nemilosrdna. Zaključile su da je koristila termine primerenije raspravama o uzgoju živine.
Bila je protiv nežnosti. Uverena da nežnost može da bude štetna i zauvek smekša čoveka.
Upitaće Gertrud Harer da li se seća pažnje iskazane zagrljajem. Samo jednom! Kada su upali Amerikanci, majka je morala da pregovara jer je dobro govorila engleski jezik. Onda je zagrlila dete, verovatno računajući da Amerikanci vole decu. „Da li vas je nekada stavila u krilo?“ Tako nešto nije postojalo!
Približila bi joj se isključivo ukoliko je bila bolesna. Trudila se da uživa u takvim trenucima... „Onda smo se srele“, objašnjava Ana Kemper. „Razgovarale smo ceo dan. Bilo je mnogo zanimljivih tema. Johana Harer je uvek predstavljana kao đavolski lik, a ja sam želela da saznam nešto više. Iznenadilo me je saznanje da je i sama bila istraumirano dete. Trauma, kombinovana sa ogromnom ambicijom, i osećanjem da mora sve sama da savlada, vodile su je ka `uspehu`. Bila je uvereni nacista. Majka petoro dece, sa takvim ubeđenjima, savršen uzor za nacističku ideologiju.“
Priručnik je do 1945. bio državna stvar, a u kasnijim izdanjima izbačena je nacistička retorika. Određene metode su ublažene.
„Pričala mi je kako je bilo odrastati bez ljubavi i nežnosti. Kakav je efekat proizvela tišina kada je o prošlosti porodice reč. Naposletku, `savršena majka`, model za naciste, ostavila je iza sebe potpuno razorenu familiju.“
Suprug joj se ubio. Zbog toga ga je nazivala slabićem. U kući se nije govorilo o očevom samoubistvu. Prećutano je, kao i depresija. Čim se rat završio, skinuo je Hitlerovu sliku i spalio je. Plašio se zvona na vratima.
Tada dete, Gertrud je često sedela na krovu, pošto bi se provukla kroz prozor. Pronašla je način da se izvuče iz svega. „Da sam bila ptica, odletela bih.“
Seća se tog zvona! Retka upamćena scena jeste iz 1946: majčin povratak iz zatvora. Devojčica je imala četiri godine. Otrčala je niz hodnik da otvori vrata i ugledala nepoznatu ženu. „Moje rano detinjstvo izgleda kao prazna, prašnjava pozorišna scena na kojoj se ništa ne igra.“
„Saznala sam da joj se posle rata prošlost vratila na psihološkoj ravni“, dodaje Ana Kemper za naš nedeljnik. „Znala je da je pogrešila, ali nije mogla sebi da prizna da su čitav njen `uspeh`, i verovatno najsrećnije vreme u životu, počivali na surovoj i neljudskoj ideologiji. Profitirala je na konto režima ubica.“
Jedno od ključnih mesta jeste – ako cucla ne uspe. Preporučuje majkama da tek tada budu tvrde, da ne uzimaju dete u ruke, jer ono vrlo brzo shvata da vrištanjem najlakše priziva saosećajnu dušu. Da li je neko uspeo da je vidi u trenutku slabosti? Opet: samo jednom! Čitala je pismo svoga muža, razmenjeno još dok su bili hapšeni i razdvojeni. Šta je moglo da je pogodi? Pročitala je kasnije epistolu, pregledajući bizarnu zaostavštinu. Zaustavila se kod očeve rečenice: „Čudnovato je koliko hladno deca prihvataju tvoje odsustvo.“ Johana Harer umrla je 1988. Gertrud se brinula o njoj sve dok nije izdahnula. Poslednjih godina patila je od anksioznosti. Plašila se svega i imala teške napade panike. Izlaz je tražila u alkoholu, u konjaku.
U starosti, ophrvanu užasima, ćerka ju je pažljivo posmatrala i uporedila sa bespomoćnim detetom. Samo što je nije pustila da bespomoćno vrišti – kako je u ovom odličnom, romanesknom, nagrađenom novinskom razgovoru primetila Ana Kemper.
Ostavila je beleške, pisma, različite dokumente. I tri paketa (uništiti posle moje smrti). U njima su bila i prevedena izdanja, sa Hitlerovim imenom na koricama. Gertrud Harer (1942) nije u kontaktu sa bratom i sestrama. Poslednji put su se okupili na majčinoj sahrani. Smatra da su svi odreda usamljeni borci, da veze među njima nisu jake. Danas živi u Italiji. Predajući se u retkim trenucima maštanjima, Johana Harer je sanjarila o toj zemlji. Pre više od dve decenije, njena ćerka napustila je Minhen i preselila se upravo u Italiju.
Završavajući čitanje intervjua, odlazak smo doživeli kao čin oslobađanja. Osvajanja slobode.
(NIN, 6. februar 2020)