Nin
Slobodan Tišma, književnik: Političari ne znaju gde žive

Devedesetih sam bio spreman da se pridružim demokratskom bloku, ali me niko nije zvao. Verovatno su mislili da sam mangup. Kada je politika u pitanju, danas postoje samo nacionalni i ekonomski interesi. Mene to ništa ne interesuje! Ne molim ja boga da mi kupi mercedes-benc, kaže autor romana „Grozota ili...“ koji je bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu

Prepoznatljiv je narator romana novosadskog pisca Slobodana Tišme (1946), dobitnika NIN-ove nagrade za Bernardijevu sobu 2011. godine, koji se s najnovijim proznim delom Grozota ili... (izdavač: Čarobna knjiga) našao ove godine u najužem izboru. Taj ne ide u školu, po ceo dan drnda prašnjavu honer harmoniku. Socijalni radnici vode ga u dom, traži svoje mesto: „Najzad sam našao neko šuplje stablo i uvukao se u njega“.

No, u romanu reč je o starcu, „matorom senilnom skrivomanu“, što se po stanu šepuri kao od majke rođen, a gradom, tokom paklenog leta, šeta golišav, u japankama i picigenkama, minimalkama, kupaćim gaćicama sa dugmetom sa strane. Za sebe misli da je „površan, vodnjikav, suviše jin“. Tamani slatko, zuri u reprodukciju slike Peđe Milosavljevića. Noću jurca fićom (zvanim: cipela buvine boje) dok ulicama „duva vatrena promaja“. Školjka kola opet postaje deo tela. Kupuje polovni mobilni telefon, kupuje pištolj. Šeprtlja je u ljubavi. Hoće nekoga da poljubi, ali mu se pomera zubna proteza.

A onda takav pripovedač - propali pisac, sa utiskom da od njega svi beže, odlučuje da napiše roman o Srebrenici. Delo otvara citat: „Pisanje je kao i život, samo pokušaj“ (Nani Balestrini), da bi se iz pasusa u pasus došlo do srži problema pisanja o najstravičnijem ratnom zločinu. Temeljno se, politički nekorektno, provokativno, tragično i oštro razmišlja o slojevima stvarnosnog, o dodavanju „soli na ranu“. O krivici, zlu, patnji, griži savesti, nečinjenju, piščevoj distanci i duši umetnika. Pripovedanju o žrtvama iz perspektive onoga ko nije neposredno iskusio masakr, bilo kao žrtva, bilo kao krvnik.

Zato beži od teme „koja je izronila nenadano“, otvarajući drugu, usput uspešno razvijenu. Naime, proza Slobodana Tišme jedna je od boljih domaćih knjiga na temu starosti. Lik voli da puzi po stanu.

Glavni junak „pokušava da piše o srebreničkom masakru“. Na kraju odustaje?

Matori senilni skrivoman, prvo lice ili prvi izvođač romana, tražeći temu dolazi do zaključka da je to upravo i pre svega srebrenički masakr. Kada sam sreo na ulici novinarku Brankicu Drašković, rekao sam joj da hoću da pišem roman o ovom užasnom događaju, na šta mi je ona odmah predložila da sednemo u auto i odemo u Srebrenicu, da tamo razgovaramo sa ljudima koji su preživeli masakr. U trenutku sam shvatio da nisam u stanju, da sam preosetljiv, da ne kažem da sam kukavica. To me je porazilo, bio sam pred odlukom da odustanem, ali sam ipak počeo da pišem upravo iz tog ugla kukavice, ugla osećajnog čoveka koji nije spreman ništa konkretno da preduzme. Karl Gustav Jung je razdvojio arhetip heroja od arhetipa umetnika, to jednostavno nisu iste stvari iako se nekada prepliću. U filmu Sedmi pečat, Ingmar Bergman razdvaja put viteza, koga igra Maks fon Sidov, od puta umetnika, lutkara, iako jedno vreme putuju zajedno.

Temu otvarate kao odjek.

U mom romanu, o srebreničkom masakru, o samom slučaju, nema takoreći nijedne reči. Taj grozomorni događaj je prisutan samo kao medijska iformacija koja teško pogađa matorog senilnog skrivomana. On na televiziji vidi streljanje nekih mladića i to ga strahovito povredi, danima je posle toga bolestan. Naravno, problem je što su ljudi osetljivi na tuđu patnju, ali velika većina njih nije spremna ništa da učini, da pomogne, to jest da se bori protiv zla. Matori senilni skrivoman je upravo predstavnik tog soja. Ostaje samo griža savesti sa kojim se ipak nekako živi. Ali kako? Kao mučninu oseća ispraznost saosećanja koje žrtvama ne znači ništa. To ga ždere.

Sa kojim se zamkama suočava književnik koji odabere da piše o zločinu? Čini se da se dvoumi. Neposredno iskustvo ili ipak distanca?

Odmah na početku romana se postavlja taj problem. Navode se poznati primeri gde je neposredno iskustvo bilo potka nastanka umetničkih dela. Žan Žene, Hemingvej i tako dalje. Arhetip heroja i umetnika se tu prepliće, ali Žene i Hemingvej su bili izuzetno hrabri ljudi. Do kraja, pripovedač zaključuje da mu nije potrebno nikakvo iskustvo, da je ono zarobljavajuće, da nema konkretne teme i da je lutanje i vrludanje, izbegavanje teme jedini ispravan stav. Naravno, on živi u svetu u kome se svašta događa i ne može pred tim da zatvori oči, ali istorijska događanja su samo horizont, potmule eksplozije iza bregova, koje on čuje dok se šeta u svom gaju na obali Dunava. Ipak želi da se bar obavesti o nekim događanjima i odlučuje se za neke knjige koje govore o srebreničkom masakru ali do kraja ne može ni njih da pročita, ne prijaju mu. Čuva se pre svega televizije koja je najbliža takozvanoj stvarnosti, užasava ga odjavna špica neke emisije u kojoj se čuje glas dečaka koji zapomaže: „Majčice mila, spasi me, ne daj me!“ Ipak, važno je reći da je roman nedvosmislena osuda srebreničkog zločina makar da je on u romanu prisutan samo kao medijska informacija, a s obzirom na to da znamo šta su medijske istine, moglo bi se postaviti pitanje šta se stvarno dogodilo. Roman ponekad klizi ivicom političke korektnosti, ali književnost nije žurnalizam gde je ispravan moralni stav polazna tačka a cilj - istina.

Kako ste živeli devedesetih? Jeste li ih zaboravili?

Živeo sam veoma skromno i povučeno, nisam učestvovao ni u čemu. Bio sam spreman da se pridružim demokratskom bloku, ali niko me nije zvao. Čak sam primetio da su neki ljudi javno demokratski orijentisani prestali da mi se javljaju na ulici. Nikako nisam mogao da dokučim zbog čega. No, razlog je bio, verovatno, što im ja nisam delovao dovoljno ozbiljno, umetnici se uvek sumnjiče da su nepouzdani, da su mangupi, pogotovo konceptualisti, avangardisti, ne znaš šta možeš od njih očekivati, iako je to glupa predrasuda. Ja i moja žena, naš sin samo što se rodio, razmišljali smo da bežimo nekud ali nije bilo uslova. Taj život je lepo opisan u mojoj knjizi Pitoma religiozna razmišljanja, a i u knjizi Urvidek. U romanu se o istorijskim događanjima govori kao o lošim snovima koji su na Zemlju pali sa nebesa, zapravo, to su loši snovi zlog demijurga koji nas je sve opasno zahebao, demijurg i njegova zla anima, pretpostavljate ko je to. Sve je to strašni privid kao i sve što je u prostoru i vremenu, ali patnje ljudi su ipak stvarne, bol žrtava je nepodnošljiv iako je nestvaran, kako pomiriti tu kontroverzu? Bol prolazi ali grozota ostaje, grozota od koje drhtimo. Roman postavlja taj paradoks. Govor ili pisanje nas distancira, ono ublažava bol ali uvećava grozotu. Jedini spas je u zaboravu, u ništavilu, u nepostojanju.

Smatrate li da su se devedesete završile?

Kao pesnik-luda, da li sam ja politički kompetentna osoba? Neću reći ništa novo ako kažem da je ovo što se danas događa samo finalizacija devedesetih. Ta priča o Evropi meni izgleda kao čist blef. Vlastodršce interesuje samo pristupna pozicija da bi mogli da muzu fondove i ako bi to moglo da traje doveka. Da bismo ušli u Evropsku uniju, morali bi da reformišu pravosuđe, da promene ustav i oslobode medije. Ako to urade, gotovi su. Prema tome, nema ništa od toga, hoćemo u Evropu ali da nam država bude kao Rusija. Gluposti! Mrcvarenje bez kraja i konca. Kada je politika u pitanju, danas postoje samo nacionalni i ekonomski interesi, mene to ništa ne interesuje, njihove želje nisu i moje želje koje su vrlo specifične, ne molim ja boga da mi kupi mercedes-benc. Ali ja sam star čovek, ne mogu da tražim od mladih ljudi da budu ravnodušni na ove stvari, pogotovo kada su u pitanju materijalni interesi. Mladi su željni svega i pristaju zbog toga na stravična poniženja. Provesti mladost u nemaštini zarad tzv. nacionalnih interesa? Koja glupost… Ili ići u emigraciju i tamo se ponižavati za sitnu kintu?

Pripovedač se pita kakva je njegova uloga u istoriji beščašća. Pominje i odgovornost za nečinjenje?

Ovo je primer pogrešnog razmišljanja matorog senilnog skrivomana i kao takvo ide u tetovažu, ako se dobro sećam. Smatra da je svako činjenje, u stvari, moranje, teranje, ne postoji slobodna odluka, pa samim tim nema ni krivice. To je logično ali osećanja su suprotna, ipak mrzimo te koji su počinili zločin iako znamo da iza njih stoji neko drugi, na primer, u romanu je to figura pijanog golmana ili skrivenog mahera. Postavlja se pitanje kako izmiriti logiku i osećanja? Mrzimo neposrednog izvršioca ali ne i nalogodavca, jer i ne znamo ko je to. Nečinjenje je pak nešto što je područje slobodne volje, uvek mogu da kažem: „Neću da se branim, neću da mrdnem malim prstom i onda postoji i odgovornost, krivica za nešto što nisam učinio, sam sam sebi kriv.“

Porodične stvari predstavljaju temelj vaše proze. I novo delo je u stvari porodični roman.

Grozota ili... jeste pokušaj da se izbegne porodični roman. Postoji u prvom delu esej o tome. Roman kao književna vrsta po definiciji je porodični roman. Porodicu je jako teško izbeći, ona vazda iskrsava. Ja sam odmah na početku romana uklonio roditelje: otac streljan, majka oteta i nestaje, očuh izvršava samoubistvo. Stiv Naiv, glavni junak, kao dečak završava u domu za nezbrinutu decu. Međutim, on stalno proba da rekonstruiše porodicu, vrši psihološke projekcije, u nastavnici muzičkog obrazovanja prepoznaje majku, u Ljuboviru Krucinjaku koji mu je zaštitnik ali do kraja i ubica, prepoznaje oca. U svetu, u realnom prostoru sve funkcioniše po principu sličnosti, male razlike. Večito vraćanje sličnog, ne istog, nego sličnog. Ta mala razlika je veoma funkcionalna i roman vrvi od nje. Grozota je neka vrsta niskomimetske proze i kao takva bliska je filmu, i to B produkciji, ili stripu. Slike su date u niskoj rezoluciji, više sam sklon pripovedanju nego detaljnom opisivanju, važan mi je pre svega ton, ima dosta hal-efekta, mnogo tog se događa u daljini. Takođe pošteno je reći da ovaj roman pati od naknadne pameti, svi nedostaci postavljeni su kao poetičke propozicije, kao neka vrsta opravdanja, otud to tetoviranje manje uspelih delova teksta.

Narator odluči da sve delove teksta, koji su za brisanje, tetovira na svom telu. Šta mislite o ovolikoj popularnosti tetovaža?

Tetovaža je neka vrsta tribalizma. Inače, Tribali su bili varvarsko pleme koje je još u predrimsko doba naseljavalo prostor srednjeg Balkana, domicil im je bio sliv reke Morave. Imali su običaj da se tetoviraju ali i da javno seksualno opšte. Dakle, seksualni čin nije bio u sferi intimnog, nego je bio javni čin koji je podrazumevao publiku. Znam jednog umetnika koji danas živi baš na tim prostorima i koji je od seksualnog čina kao javnog čina načinio umetnost. Tatu je danas toliko aktuelan i prisutan zato što je čovek danas pre svega telo, telo mu daje identitet, ne duša, ili duh. A Slavoj Žižek tvrdi da ni telo više ne postoji, isparilo je kao i duša što je isparila, samo organi ili udovi? Postoji tržište organa, možete da kupite bubreg ili jetru, a da li postoji tržište tela… Obično se govori da tetovaža određuje takozvani personaliti, dakle posebnost njenog nosioca ili vlasnika, ali meni se ne čini tako, ona pre svega određuje pripadnost individue kao tela određenoj socijalnoj grupi ili plemenu. Tetovaža je stereotip, sve je isto, ili meni tako izgleda. Ona je i neki vid agresije na sopstveno telo, ali i na posmatrača.

Rekli ste da sujetu možemo da razbijemo slušanjem klasične muzike. Sada preporučujete i emisije o svemiru sa Diskaverija?

Političari bi trebalo da gledaju emisije o kosmičkim istraživanjima, pošto oni apsolutno ne znaju gde žive. Toliko su opsednuti važnošću svojih poslova da zaboravljaju, nisu svesni svoje sićušnosti i beznačajnosti svojih postupaka. Kosmos je strašan ali lep, pun je veličanstvene muzuke, zatim igre kosmometijskih oblika, kosmički rulet se igra neprestano. Ali kosmos je religija, transcendencija, onostrano, gde se zapravo donose sve odluke, a političari misle da oni nešto odlučuju. O ratu i miru se odlučuje u onostranosti. Ovi dole su samo lica, maske i izvođači radova. Nema razloga za oholost. Imali bismo dobar alibi za zlodela kada bismo toga bili svesni. Doduše, da se ne pravim jako pametan, Radomir Konstantinović je u Filozofiji palanke rekao da je ovakav način razmišljanja proizvod palanačkog mentaliteta. Večnost ne treba spominjati. Bitan je samo hibris, Prometejev greh, pobuna, dakle, politika.

Dotičete kosmička pitanja. S tim da vam je kosmos važan koliko i ogledalo u kupatilu. Spuštate junaka do ivica mita i filozofije?

Setio sam se čarobnog Malarmeovog soneta. U pesmi je prikazana neka soba, stanar je odsutan, otišao je da pije suze Stiksa, kako kaže pesnik. Prozor sobe je širom otvoren, u dnu je toaletni stočić sa velikim ogledalom u kome se ogleda noćno nebo sa sazvežđem Malog medveda, a iznad, sasvim pri vrhu ogledala, zrcali se Severnjača, zvezda transcendencije, nepojmljiva. Matori senilni skrivoman stalno luta, odsutan je iz svog stančića u koji se samo kasno uveče vraća da prenoći. Stanar je neuhvatljiv, teško ga je definisati, postoje samo tragovi njegovog prisustva, tačnije odsustva, mesto njegovog stanovanja. Ljudski lik je mit, nestvaran je i neuhvatljiv, postoje samo indicije. Čovek je opasna utvara.

(NIN, 19. mart 2020)

петак, 20. март 2020.

Romanopisac, esejista, urednik i antologičar, koji je kao šesnaestogodišnjak čitao čuvenom oslepelo
петак, 20. март 2020.

Devedesetih sam bio spreman da se pridružim demokratskom bloku, ali me niko nije zvao. Verovatno su
среда, 12. фебруар 2020.

Doktorka Johana Harer objavila je tridesetih godina vodič za roditelje, koji se dopao Hitleru. Novi
петак, 24. јануар 2020.

Imao sam tu nevolju u životu da se 1991. kao regrut nađem na jednom od brodova Jugoslovenske ratne