Nin
Ben Lerner, američki pisac: Do tačke pucanja

Književnik čiji se roman upravo našao među tri dela nominovana za Pulicerovu nagradu otkriva NIN-u kako jezik oblikuje i deformiše teme u trenucima ekstremnog govora, biva razbijen pod pritiskom traume i postaje koještarija iz usta propalog političara

U romanu Polazak sa stanice Atoča ima hašiša, napada panike, tableta za smirenje, mamurluka ali najviše bistrih razmišljanja o umetnosti. Glavni junak Adam Gordon, mladi pesnik na studijskom boravku u Madridu, čiji je cilj da napiše dugačku poemu o nasleđu Španskog građanskog rata, kaže kako mu je majka svaki put kada bi išli u muzej pričala da joj slikarstvo izgleda kao da je evoluiralo unatrag. „I da bi vanzemaljac, kad bi došao u muzej, mislio da su prvo nastale apstraktne slike, i to stotinama, a možda čak i hiljadama godina pre renesanse, osim ako dotični vanzemaljac ne izgleda kao žuti trougao na plavom četvorouglu.“

Na prvoj stranici, pripovedač opisuje buđenje, pristavljanje vode u zarđalo kuvalo za espreso i motanje džointa. Otvaranje svetlarnika, sedenje na krovu i posmatranje turista. Složeno je njegovo sagledavanje sveta. Dok korača trgom, ima osećaj da posmatra sebe sa krova stana. Drugi put se vidi iz dvorišta, iako sedi u kući. Nova doza tableta, smatra, učinila je da ne oseća ništa: „Bio sam kao kad pritisnete dugme za željeni kanal, a na ekranu se pojavi samo sneg.“ Udaljio se od realnosti.

Istarsko-italijanski pisac Fulvio Tomica nazvao je slično odstojanje od stvarnosti obloženošću vatom.

„Roman je savršen oblik za opisivanje distance između unutrašnjeg iskustva i društvenih očekivanja“, odgovara Ben Lerner za NIN. „Romani ispripovedani u prvom licu naročito dobro dramatizuju, ponekad komično, ponekad tragično, razlike između naših unutarnjih stanja i načina na koje pokušavamo da se predstavimo drugima. Nekad se radi o neosetljivosti, o otuđenosti. Uzmimo za primer užasnu neosetljivost Kamijevog Stranca. Ali smatram da moji pripovedači, dok brinu da li imaju ispravne emocije u pravim trenucima, zapravo jesu preplavljeni osećanjima. Takođe su zabrinuti za njihov status.“

Naizgled jednostavno prateći svakodnevno lutanje po gradu, koracima pripovedača napravio je krug oko gotovo svih velikih pitanja vezanih za stvaranje. Distanca je jedan od problema. Uz nju, opijati...

„Verujem da mnogi koriste slične droge kako bi se izmestili u odnosu na sopstveni doživljaj nečega“, kazaće Adam Gordon u Polasku sa stanice Atoča, „ali kako sam otkad znam za sebe uvek imao odmak od onog što proživljavam, ja sam drogu uzimao kako bih iskoristio prednost tog odmaka doživljavajući ga kao pojačanu prisutnost, vodeći pritom računa da zadržim uobičajenu distancu od samog sebe. Mislim da se tokom napada panike ta distanca naglo smanjivala.“

Ben Lerner rođen je 1979. u Topeki, u Kanzasu, a danas živi u Bruklinu. Dobitnik je stipendija fondacija Fulbrajt, Gugenhajm i Makartur. Autor je više knjiga poezije i romaneskne trilogije započete 2011. romanom Polazak sa stanice Atoča, objavljenom u izdavačkoj kući Booka, u prevodu Aleksandra Milajića. 

Tri leta kasnije štampao je roman 10:04. Gordon je tu tridesettrogodišnji njujorški književnik. Pošto je doživeo uspeh sa proznim prvencem, dijagnostifikovana mu je srčana mana. Suočava se sa zamkama pisanja, naletom uragana na grad, dilemom da li da sa najboljom prijateljicom dobije dete ali tako što bi postao donor sperme... Ljubitelji filma Povratak u budućnost prepoznaće u naslovu sat i minut u kome munja udara u toranj i šalje Martija natrag u 1985.

Ne uvlači u storiju samo Majkla Džej Foksa, već i Ronalda Regana. Španska priča često pecne Džordža Buša Mlađeg. Zar svaki tom dotakne jednog od američkih predsednika?

„Sva tri romana u određenoj meri govore o retorici, o načinu na koji jezik možemo iskoristiti da nešto pomerimo, onesposobimo ili popravimo. Rezultat je da se političari i pesnici ispostavljaju kao glavni retoričari“, objašnjava nam Ben Lerner.

Ukoliko delo tematizuje različite aspekte procesa nastanka pesme, nije moguće zaobići stvarnost, poput terorističkog napada na železničku stanicu. Ako autor pokušava da „peva“ o Španskom građanskom ratu, brzo će se naći neko da odbrusi: zašto bolje ne proučavaš Buša. Da postavi pitanje nismo li svi odraz istorijskog trenutka. „U naletu hrabrosti nagnuh se ka mikrofonu i rekoh: Slažem se. Nijedan pisac ne može prenebregnuti svoj politički trenutak, ali književnost više odražava politiku nego što utiče na nju, što je bitna razlika.“

No, Gordon nije lik što pametuje! Nesiguran je i mnogo laže. Na tridesetoj stranici, sa namerom da izazove sažaljenje, slagaće da mu je umrla majka, poznata feministička autorka i psihološkinja. Slagaće da je otac, isto psiholog, „najobičniji fašista“, premda ovaj strpljivo navodi pauka da sa tepiha pređe na list papira ne bi li ga živog izneo u dvorište.

Razmišljamo o istini, ali najpre o jeziku, suštinskom pitanju dela Bena Lernera. Pretpostavljamo da najnoviji roman Škola u Topeki ima veze sa Trampom... Zna li da u srpskom jeziku koristimo istu reč i za jezik u ustima? Zato dublje doživljavamo dodir žute tablete za smirenje i jezika što izvrće reči. Pitanje govora predstavlja srž trilogije?

„Da. I Škola u Topeki u velikoj meri govori o maternjem jeziku. Da li se tako kaže na srpskom?“, pita. Zanima ga formiranje glasa kroz generacije. „Škola u Topeki jeste nekakva vrsta istorije, lične i političke, upravo toga glasa koji ispisuje roman. Sigurno je to knjiga o moći jezika da oblikuje i deformiše teme, o bleskovima mogućnosti koje se pojavljuju u trenucima ekstremnog govora. Kada se jezik razbije pod pritiskom traume, ili ga klinci istežu do tačke pucanja tokom opisanih brzih debata. Kada postane koještarija iz usta propalog političara, ili razigranog deteta.“

Porodična drama, sa radnjom smeštenom na srednji zapad, na prelasku vekova, završava ciklus. Govori o mladosti, prestupu i uslovima koji su doveli do pojave nove desnice. Kraj je devedesetih. Majka Džejn i otac Džonatan rade na psihijatrijskoj klinici, Adam je u školi. Učestvuje u takmičenjima u debatovanju. Očekuje se da osvoji državno prvenstvo pre nego što krene na koledž. Nastupa slobodnim stilom, pogotovo ako smatra da će sprečiti vršnjake da ga smatraju slabićem.

Pamtimo pasus u kome budući pesnik prvi put prepoznaje „svoj glas“. Prozaisti neretko žele da svaka knjiga bude drugačija. Pominjemo novinara koji je celu karijeru sažeo u dve etape: pola života trudio se da pronađe „sopstveni glas“, a onda uporno bežao od njega.

„Veoma lepa replika za pamćenje“, napominje Lerner. Dodaje da bi mogao da je kao amajliju zakači o trilogiju.

Pitamo šta trenutno piše.

„Radim na čudnim pesmama u prozi koje sadrže elemente `glasa` tih drugih knjiga, ali se više oslanjaju na asocijativnu logiku poezije nego na bilo kakvu narativnu putanju. Zaista ne znam šta ću sledeće da radim.“

Dopisujemo se u vreme pandemije. Opet moć govora, nekoliko reči da vas podiđe jeza: „Pišem vam, i šaljem najlepše želje, u doba istorijskog preokreta. Još ne znam kako će izgledati umetnost, moja ili bilo čija, kad se ovo okonča.“

U Njujorkeru, štampanom 20. aprila, čitamo Lernerovu priču. Radi se o prvoj celini iz pomenute serije. U sumrak, pripovedač hoda livadom i snima pametnim telefonom pesmu u prozi, mešajući je sa rečenicama pokupljenim usput.

Razlažući postupak, novinarki čuvenog časopisa objašnjava da jezik uvek uključuje putovanje kroz vreme. Ostaviš poruku i već si stariji od onog Ja koje ju je sastavilo: „Ja ti pišem“, ili „Ja ću te nazvati“. Poruka ima svoj život, fragment je druge sadašnjosti. Obnovitelj je njen primalac, čim je otvori u bližoj ili daljoj budućnosti.

Los Anđeles Tajms proglasio je 17. aprila njegov najnoviji roman Škola u Topeki najboljim romanom objavljenim u 2019. godini, a 4. maja isto delo našlo se u finalu Pulicerove nagrade, zajedno sa prozom En Pačet i Kolsona Vajtheda, sada već dvostrukog laureata.

Mića Vujičić (NIN, 14. maj 2020)
Foto: Catherine Barnett 

среда, 25. новембар 2020.

Dva meseca traje blokada budimpeštanskog Univerziteta dramskih i filmskih umetnosti. Sagovornica N
среда, 25. новембар 2020.

Pošto odustane od pisanja doktorata, naratorka romana Jezerce odlazi u kolibu kraj jezera i beleži
среда, 28. октобар 2020.

Autorka Zavoda za nagađanje govori za NIN o svom zapaženom romanu i objašnjava zašto piše u fragmen
понедељак, 19. октобар 2020.

Jedna od najpoznatijih svetskih komentatorki situacije u medijima govori za NIN o svojoj knjizi u k