Naša velika pesnikinja Desanka Maksimović nedavno je proslavila 94. rođendan i tim povodom posetili smo je u njenom životnom (i radnom) prostoru.

Dočekuje nas vedra, nasmejana, ali i s nekim prikrivenim nemirom, shodno vremenu u kom živimo. Krećući se gotovo bešumno, sitnim koracima, uz pomoć štapa, objašnjava:

– Do sada sam pala četrnaest puta u životu, lomeći noge, i na moju sreću – nisam ostala sakata. Raduje me kada čujem svog lekara da kaže: „Vi ste uglavnom zdravo biće. Imate zdravo srce, pluća, zdrave bubrege, a i ostali organi funkcionišu besprekorno.“ To me ohrabruje.

Ova „večno mlada“ poetesa zadovoljna imaginacijom i radnim elanom koji ne posustaje, sačuvala je zdrav duh, uprkos godinama i nevoljama koje su je pratile.

Mnogo stranica u svojim knjigama posvetila je deci i omladini. Napisala je zbirke pripovedaka, roman i rodoljubive poeme. Brojna njena pesnička ostvarenja objavljena su širom sveta u zasebnim knjigama i raznim antologijama, zbornicima i književnim časopisima. Obogatila je jugoslovensku kulturu sa više od devedeset knjiga velike vrednosti. Od 94 godine života, 70 je poklonila stvaralaštvu. Za predani rad dobila je brojna domaća i međunarodna priznanja i odlikovanja.

Prstima nemirno dobuje po naslonu fotelje. Kao i svi pesnici i ona je čovek raspoloženja. Ne prestaje da postavlja pitanja i da traži odgovore. Pokušava da dokuči odjeke prošlosti i ovekoveči dramatične trenutke sadašnjosti.

Voli prirodu, susrete sa ljudima koji imaju duha. Odbojna je prema lažnom – kaže – osetljiva na čednost, ali ljuti borac protiv primitivizma, ako je primitivizam u sklopu nasilja.

– Pesnik je , kažu, veliki usamljenik. Kako podnosite tu realnost?

– Nije lako. Ali, za takvu vrstu rada potrebna je samoća. Svakako. Kada počinjem da pišem, prvi je uslov da budem sama. Jer, tada se dešava nešto, ne znam kako to da objasnim... Smišljanje nečeg novog što se u meni budi.

– Šta jedan pesnik treba da poseduje: intuiciju, lucidnost?

– Sve stvari su bitne kod pesnika: intuicija, genijalnost, lucidnost, filozofija, dobrota, senzualnost... Ne može se reći: jedno treba, a drugo ne. Ponekad pišem i kako mislim! Pravom pesniku se misao lako pretače u reči. Međutim, to nije samo stvar talenta, već i kraja iz kojeg sam. Nije svaki jezik odnosno rečnik tako bogat kao zapadnosrpski i hercegovački. Šta me je privuklo poeziji? Genetsko nasleđe. Talenat! 

Smeši se, šireći ruke.

Priča o svom dolasku u Beograd 1919. godine, kada je upisala Filozofski fakultet na kome je studirala uporednu književnost i istoriju umetnosti. Diplomirala je četiri godine kasnije (1923) kod profesora Bogdana Popovića, koji joj je predložio i omogućio jednogodišnju stipendiju francuske vlade. Odlazi u Pariz: obilazi biblioteke, muzeje, prisustvuje naučnim predavanjima, posećuje izložbe. Oduševljava se Luvrom, Bogorodičinom crkvom, Jelisejskim poljima...

Po povratku u zemlju postaje suplent u Učiteljskoj školi u Dubrovniku, da bi potom dobila mesto profesora u Prvoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Piše pesme. Prve radove objavljuje u beogradskom književnom časopisu Misao.

Udala se 1933. godine u Beogradu, gde je upoznala svog supruga Sergeja. Bio je ruski emigrant. Kao mladi kadet tokom Prvog svetskog rata zarobljen je od Turaka, da bi posle mnogih putešestvija stigao u Boku kotorsku, a kasnije u Beograd, gde je bio formiran kulturni klub ruskih izbeglica pod zaštitom tadašnjih vlasti. Imao je prevashodno prosvetni karakater: u njemu se održavaju brojne aktivnosti iz oblasti književnosti, muzike, nauke.

– Kada sam bila već poznata pesnikinja, pozvali me Rusi jednog dana da u njihovom klubu održim predavanje i pročitam nekoliko svojih pesama – priča Desanka Maksimović. – Tu sam upoznala Sergeja. Da li je to bila ljubav na prvi pogled? Verovatno! Ali, sigurno, moja prva ljubav i prvi muškarac s kojim sam se poljubila. Bila sam već zrela devojka. Kasnije smo se zbližili... Nisam mogla odmah da se udam, jer još je bilo dece (braće i sestara), koji nisu bili izvedeni na put. Sergeju sam objasnila da treba sačekati, jer moje nasleđene dužnosti moram do kraja ispuniti. Bio je plemenit čovek i shvatio me. Strpljivo je čekao dan kada smo se napokon venčali i zasnovali svoj dom.

– Šta se dalje dešavalo?

–  Sergej je završio glumačku školu i dobio ponudu da ode u Skopski teatar. Međutim, zbog moje službe u Beogradu, on je to odbio. Zaposlio se u izdavačkoj kući Prosveta kao prevodilac ruskog jezika. Za svog života preveo je četrnaest knjiga. Pisao je i pesme za decu, potpisujući se kao „Kalužanin“. Bio je rodom iz Kaluge, šumovite oblasti blizu Moskve.

Kada sam se udala za mog (pokojnog) supruga, neki ljudi su bili iznenađeni. Govorili su: „Vi ste se, gospođo Desanka, mogli i bolje udati. Mnogi su vas tražili i za vama uzdisali.“ Mogla sam, kažem. No, ja se udala za čoveka kojeg je moje srce tražilo, bez obzira na to što je bio siromašan. U njemu sam našla ono što sam želela... Je li tako?

Obraća se pitanjem, tražeći potvrdu ispravnosti svog stava.

Pitamo je: Da li žali što nije imala sopstveni porod?

– Ne! Ja sam iživela svoje materinstvo. Kao najstarija u roditeljskoj kući odgajila sam brojnu braću i sestre: od rođenja, stavljanja na nošu, pranja pelena... Brinula o njima sve dok nisu postali svoji ljudi. A kasnije, u braku, moj stvaralački rad me celu ispunjavao. Kada bih napisala jednu pesmu, kao da sam tri deteta rodila. Toliko bih se istrošila. Ja sam se sva davala...

Na trenutak zastade, pa nastavi setno:

– Moja majka je rodila nas osmoro za dvadesetak godina. Kada je poslednje dete došlo na svet – izgubismo oca. Umro je od pegavog tifusa za vreme Prvog svetskog rata u Valjevu, gde smo tada živeli. Imao je tek četrdeset godina. Očajnoj majci sa brojnom decom pritekao je u pomoć deda (njen otac). Bio je sveštenik iz veoma stare i ugledne porodice koja je došla iz jednog kraja Hercegovine, koji je pripadao čas Crnoj Gori, a čas Srbiji. Posle očeve smrti, kao najstarija, morala sam da pomažem majci i brinem oko braće i sestara. Postala sam praktično njihova druga majka.

U svetu grube životne stvarnosti u svemu je (uvek) tražila lepotu, ljubav, čistotu ljudske duše, pravednost, rodoljublje. Nema objašnjenja za to. Tako je rođena, kaže. Kada je počela da opisuje karaktere ljudi, bilo je to doba kada su oni i bili takvi: duševni, druželjubivi, pošteni... Na žalost, nije više tako.

– Poetski oživljavate detinjstvo, ono kao da nikada za vas ne prestaje...

– Detinjstvo nikada ne prolazi. U jednom pesniku ima mnogo od deteta. Stotinu puta mogu da gledam rađanje ili zalazak sunca i uvek osećam kao da to prvi put vidim. Jednom sam, šetajući parkom, ugledala uginulu vevericu u travi pored staze. Dok sam tri puta obišla park – „rodio“ se sonet. Primetila sam da mu preti opasnost da „izvetri“ dok stignem kući i zabeležim. Od tada stalno nosim u tašni olovku i papir.

– U svojim pesamama prvenstveno ste liričar. Međutim, u pesmi Krvava bajka dajete veoma snažno i potresno svedočanstvo o streljanju kragujevačkih đaka – patriotski izraz kao jedno od najviših ljudskih osećanja. Nezaboravno pesničko ostvarenje u koje je slobodarski duh vaše ličnosti došao do punog izražaja.

– Ta je pesma zapisana, a ne pisana. U meni je bilo osećanje mržnje i revolta... I kada sam čula šta se zbilo u Kragujevcu, pesma se sama u meni rodila.

Podsećamo Desanku Maksimović da je u njenoj knjizi Nemam više vremena sve u znaku prošlog i sadašnjeg, da se život u njoj ispoljava kao bolno prisećanje i da predstavlja tragično kidanje svih niti koje je vezuju sa dragim bićima i stvarima. Najvećim delom to je dijalog sa nevidljivim sagovornikom, sa mrtvima, sa smrću...

– Upravo je to karakteristika te knjige. Bolovi su takve prirode da sami od sebe traže da budu zabeleženi. Radost ili tugu koju osetim prilikom nekog događaja pretvaram u jedno drugačije viđenje. To je doživljeno, ali nije ispričano onako kako je i viđeno. Jer, tada to ne bi bila poezija. Knjiga Nemam više vremena nastala je kada sam u intervalu od jedne i po godine izgubila majku, brata i muža, stoga je i razumljivo što je u tim pesama osnov – moja bol.

– Međutim, u vašoj poeziji postoje i neke vedrije strane. Ljubav kao nadahnuće?

– Kao sve u životu, i ljubav ima svoj početak i, na žalost – neumitan kraj. Ljudi se najčešće poigravaju ljubavlju i doživljavaju je samo kao strast. Kada sam bila mlada devojka, znala sam, ako se nekome probližim, nema više tih čari...

– Kako je nastala prelepa pesma Strepnja?

– Prilikom jedne šetnje... Da li možete objasniti kako vam je bilo kada ste se s nekim (koga volite) žarko ljubili? Ja NE MOGU! Od čega sam se uzbudila možda bih još i mogla da kažem, ali kako se posle razvijalo – to ne mogu. Pa, to je prava poezija.

U toku je svih zbivanja koja nazivamo „trenutkom današnjice“, ali ne želi da komentariše burno vreme u kome živimo. Lakonski reče: – To pitajte političare...

– Redovni član Srpske akademije nauka postali ste još 1956. godine. Kako ste doživeli taj izbor?

– Postati član ove visoke naučne institucije znači da jedan ugledan skup naučnika nalazi da moj stvaralački rad na polju pesništva neće prohujati, već potrajati i ostati kao kulturno nasleđe ovom narodu. Veoma sam ponosna zbog toga.

Biti poznata ličnost ne znači uvek i veliko zadovoljstvo, smatra naša sagovornica.

– Ponekad mi dođe smešno, a ponekad čak – tužno. Šta mi se jednom desilo: sedim ja u parku sa prijateljima, kad prilazi jedan mladić, sav zajapuren u licu. „Gospođo Desanka“, kaže, „kladio sam se sa svojim drugovima...“ „Šta, pobogu“ – pitam. „Koliko imate godina?“ „Dvesta“ – rekoh. Kao što čujete, imam i ovakvih susreta. Ja ne krijem svoje godine, ali je osnovni red da je informaciju o mojim godinama potražio od nekog drugog, a ne upravo od mene. Francuzi su veoma lepo definisali životnu dob čoveka: svako je star onoliko koliko se oseća i kako izgleda.

– Ima li nešto što biste mladoj generaciji savetovali, možda čak i zamerili?

– Mlada generacija misli i rezonuje drugačije od nas starijih. I to je normalno! Bilo bi zaista tužno kada bi svaka generacija bila kopija prethodne. Čovečanstvo bi se zaustavilo u svom napredovanju. Ja to podržavam. A i zamaram kada ponekad čujem gde kažu: „Mi ćemo sve to drugačije...“ Kada bi započeli bolje od starijih, meni bi bilo veoma drago, ali se događa (često) ne samo da nisu bolji – nego su i gori.

– Da li vam se dešava, u susretu sa ljudima, da ono što mislite u jednom trenutku o njima, odnosno nekom, već sutradan izmenite?

Misao ne, ali raspoloženje možda. Ako zaključim da je neko pametan ili nekog cenim, odnosno uvažavam, i osetim da sam u pravu, onda to – ostaje. Moram nešto da vam otkrijem: Nisam iživela svoj slikarski, možda i vajarski talenat. Imam dosta slika i u vitrini malih porculanskih figura: konja, pataka, ptica... Tu stoje da ih gledam. Uz dobro umetničko delo osećam da živim.

Za svaku umetničku sliku na zidu Desanka Maksimović ima priču o tome kako je došla u njene ruke. Zanimljiv je podatak o kupovini slike jednog našeg (kasnije) poznatog slikara.

– Jednog dana začuh zvonce na vratima. Čovek u ruci drži poveći zamotak i kaže: „Hoćete li gospođo Desanka, da kupite jednu sliku?“ „Nisam nameravala“, kažem. „Vidite kako je ova lepa. Daću vam je ispod cene!“ Međutim, to „ispod cene“ ipak je bila i neka cena. Bilo mi ga je žao. I, da ne dužim, ja njemu novac – on meni sliku. Nisam se pokajala što sam je kupila. Bio je to Bijelić... A ovu sliku veoma volim. To je moj portret koji je uradio Pjer Križanić, kada sam bila kao stipendista francuske vlade u Parizu. Kako je nastao? Pjer i ja smo se zajedno zadesili u Francuskoj i jednog dana on mi kaže: „Desanka, ja bih želeo da upišem slikarsku školu u Parizu ali moram da pokažem jedan svoj rad. Nemam novca da platim neku ženu za poziranjem, a kako ti lepo izgledaš, hoćeš li da mi poziraš?“ Kako? – pitam. „Naslikaću tvoju glavu sa puštenom kosom.“ Na nagovor njegove verenice (kasnije žene), pristala sam. Tako je ovaj portret nastao, a Pjer Križanić primljen u slikarsku školu.

– I jedno na izgled nevažno pitanje: ti vaši muški šeširi...

– Nekima je to možda smešno. Međutim, ja tako volim. Zašto? Smatram da mi dobro stoji.

U vezi sa jednim šeširom kazuje dirljivu priču:

Pesnik Zekerija Međeti stalno je prevodio moje pesme na turski jezik. Kada je osetio da mu se bliži kraj (umro je u Skoplju 1988. godine), reče svojoj ženi: „Idi u radnju i kupi najlepši muški šešir sive boje. To je poklon za Desanku.“ Prilikom mog boravka u Strugi na književnim večerima (Međeti je već umro), njegova žena mi je donela taj šešir rekavši: „Desanka, ovo je poklon od Međetija.“ Zaplakala sam. Kad god stavim taj šešir na glavu, setim se meni dragog prijatelj i druga Zekerije.

Zaćutala je. Nestalo je, privremeno, vedrine iz očiju i osmeha.