Kažu da nobelovcu Dž. M. Kuciju nije lako izvući reč iz usta. Ipak, na korici Vrtoglavice (Plato; prevod sa nemačkog Spomenka Krajčević) čeka nas upravo Kucijeva glasna preporuka: „Zebaldove knjige nadilaze prozu u uobičajenom smislu reči. Tajnovita lakoća kojom to postiže, najbolji je dokaz njegovog genija.“ Delo – sačinjeno od četiri celine, čiji su „junaci“ i Stendal i Kazanova i Kafka, što se uz bezbroj izvanrednih digresija nađu na putu već prepoznatljivom zebaldovskom šetaču – predstavlja dobru priliku da novi čitalac zakorači u opus ovog modernog klasika. Pogotovo završno poglavlje pod naslovom „Il ritorno in patria“, o povratku u Nemačku, u mesto V, gde pripovedač nije kročio od detinjstva.

Upravo rodni Vertah pominje u eseju „Pokušaj restitucije“, štampanom u knjizi Campo Santo (Kulturni centar Novog Sada i Agora; prevod: Sanja Karanović), pored ogleda o Korzici, Kafkinim odlascima u bioskop, Handkeu, Nabokovu, Četvinu... U tom tekstu seća se dnevnog boravka iznad gostionice Engelvirt, te oca, što retko čini. U ruci drži razglednicu kupljenu u mančesterskoj starinarnici: Beti, devojčica iz Engleske, šalje pozdrave sa raspusta u Štutgartu, 10. avgusta 1939, „dakle tačno tri nedelje pre takozvanog izbijanja Drugog svetskog rata – kada je moj otac s konvojem kamiona bio već pred poljskom granicom u Slovačkoj.“ Griža krivice za taj deo očeve biografije bez sumnje jeste važno mesto, ali kada se uzme lupa i njome uvećaju detalji, onako kako se u Vrtoglavici, na primer, proučava stara razglednica đenovskog groblja, izranjaju problemi identiteta, stvarnosti, slučajnosti, sećanja.

Zebald je rođen 1944. u Nemačkoj. Posle studija književnosti u Frajburgu, bio je predavač na Univerzitetu u Noriču, od 1970. do smrti, u saobraćajnom udesu, 2001. godine. V. G. početna su slova imena Vinfrid Georg. Englezi su ga zvali Maks.

Zgodna igra za pisca čijim se junacima dešava da ostanu bez pasoša, pa traže nekakav papir da bi „privremeno osigurali identitet i omogućili dalje putovanje“. Na recepcijama, upisuju se pod različitim prezimenima i zanimanjima, dok hoteli u svim knjigama jesu mesta na kojima prave beleške, ili češće, ležeći u krevetu, s rukama prekrštenim ispod glave, zure u plafon, rilkeovski osetljivi na zvukove iz spoljašnjeg sveta. Ne zanemarujemo usputne gostionice, kioske brze hrane, bistroe, ali baš u hotelskoj sobi, u Vrtoglavici, lik izgovara rečenicu: „U tim satima bez sna ništa nisam usrdnije želeo nego da pripadam nekoj drugoj naciji, ili još bolje – nijednoj.“

Roman Austerlic (Paideia; prevod: Spomenka Krajčević) vrhunac je potrage za identitetom. Žak Austerlic ime je zagonetnog čoveka kog pripovedač upoznaje u čekaonici Centralne železničke stanice u Antverpenu, u „takozvanoj sali izgubljenih koraka“. Stranac traga za poreklom. U Vels je stigao sa drugom jevrejskom decom. Digao je ruke od izučavanja arhitekture, premda joj se ponekad vrati, katkad ne razlikujući da li se nalazi unutar ruine ili pak građevine koja tek nastaje.

Stoji u napuštenoj Ladies` Waiting Room železničke stanice Liverpul strit. „U meni se stvorio osećaj, kazao je Austerlic, da su se u toj čekaonici, u kojoj sam stajao kao zaslepljen, stekli svi sati moje prošlosti, svi strahovi i želje koje sam potiskivao i suzbijao, i činilo mi se da su crno-bela romboidna polja kamenih pločica pod mojim nogama tabla na kojoj se odigrava završna partija mog života, tabla koja se prostire čitavom površinom vremena.“

Šta znače te reči? Neukorenjeni šetač, sa plavom platnenom torbom u Vrtoglavici, ili vojničkim rancem švedske vojske na leđima, kakav vidimo na fotografiji sa 31. stranice Austerlica, te rancem sličnim onom kakav je imao Brus Četvin, o kome esejizira u zbirci Campo Santo – gde god stigne najpre prelista lokalne novine. Da li tom rutinom proba da se ukoreni na novoj teritoriji i vrati se u stvarnost... 

Realnost je, iz dela u delo, prošarana senkama, halucinacijama, prividima. Sagledavamo je kroz izmaglicu, a uvodna storija o Stendalu donosi prepoznatljiv pogled na lombardijski predeo – boje se rasplinjuju i razlučuju.

Nemački književnik deli četvinovsku strast prema relikvijama. Zato pokupljene stare razglednice, geografske mape, redovi vožnje, retka izdanja – otkrivaju čudesni palimpsest. Pod površinom, neprestano se iskopava dublji sloj stvarnosti. 

„Ko prolazi dolinom Rajne, kazao je Austeric, taj teško može da odredi u kojoj se epohi nalazi.“

Šetajući Parizom, Žak viri u dvorišta „koja više pripadaju prošlosti nego sadašnjosti“; gotovo fizički oseća kako se „strujanje vremena usporava u gravitacionom polju zaboravljenih stvari“.

Budućnost? Prah i pepeo!

„U svakom novom obliku već se nalazi senka razaranja“, čitamo u romanu Saturnovi prstenovi (Plato; prevod: Hana Ćopić). Narator, sad po Safolku, uživa u pogledu na dvorac koji se neprimetno bliži „ivici raspada i tihoj ruini“. Prošlo, sadašnje i buduće žive istovremeno, slično ljudima čije biografije ispisuje, naizgled se oslanjajući na dokument.

Udeo čuda predstavljaju neverovatne slučajne okolnosti. V. G. Zebald, iliti Maks, ne pita se isključivo u delu Campo Santo kakve nevidljive niti određuju naš život i kuda nas vode. Sastavlja beleške i uspostavlja veze između udaljenih događaja, siguran da svi ti događaji pripadaju istoj vrsti.

Austerlic oseća hladno strujanje oko čela. Na mestu železničke stanice bila je bolnica iz 17. veka. Često se zato pitao jesu li patnja i bol, nakupljani vekovima, stvarno nestali, „ili će pre biti da se i danas ukrštaju s našim putevima kroz stanične hale i njena stepeništa“.

Pripovedač Vrtoglavice kupuje plan grada Milana. Ističe kako uvek pokušava da dobije pouzdanu predstavu barem o prostoru. Na putu se sve dodatno usložnjava. 

„Razume se, nastavio je posle izvesnog vremena Austerlic, odnos vremena i prostora kakav se doživljava pri putovanju i dan-danas sadrži nešto iluzionističko, nestvarno, te stoga kad se odnekud vratimo, nikad ne možemo pouzdano da kažemo jesmo li uopšte igde bili.“

Austerlicov slušalac je zadivljen. Izgleda mu da se govornik, inače rasejan, postepeno približava nekoj vrsti metafizike istorije u kojoj ponovo oživljava ono čega se priseća.

Saturnovi prstenovi su korak dalje: „Čitav sat, pa i više, šetkao sam se po toj oblasti izvan vremena i prostora.“ 

Posle je svratio u Mek Donalds da kupi pomfrit.

U igri prostor–vreme, praćenoj smenom zaslepljujuće svetlosti i tame, ulog postaju sećanja. Ona su mutna, kao ove fotografije prilepljene za Zebaldovu prozu.

Zaboravimo prilepljenu melanholiju i osećaj posebne praznine „koja se javi kad u stranom gradu uzalud okrećemo brojeve telefona“. Depresija? Dr Selvin, prvi od četiri junaka Iseljenika (Paideia; prevod: Biljana Golubović), ljudi zauvek iseljenih iz Nemačke čiji se životi rekonstruišu – pada u duboku depresiju tokom koje se oseća kao da je pokopan pod snegom i ledom.

Zebald ne pominje često svog oca, pripadnika Hitlerove vojske, mada nam deluje da je prisutan, nalik duhu. Zato deda postaje omiljena ličnost! Šetnje iz detinjstva – kako će shvatiti čim se vrati u zavičaj – u sećanju mu znače tako mnogo. U stvarnosti – gotovo ništa.

Selvin vreme provodi u svom ermitažu, prepušten mislima, koje su, „kako je povremeno preda mnom zaključivao, s jedne strane svakog dana sve nejasnije, a s druge strane sve jednosmernije i preciznije“.

Gde onda tražiti izlaz iz lavirinta? Bio bi uzaludan posao raditi tako nešto.

Celina „Povratak u domovinu“ samo liči na kraj potrage. U rodnom mestu V, posle toliko decenija, naš šetač uzima sobu u gostionici Engelvirt. Ispostavlja se da je ona tačno na mestu dnevnog boravka njegovog nekadašnjeg porodičnog doma.