Tanja Mandić Rigonat (2)
Hitlerovi govori
berberinu, kuvaru, krojaču...
Tanja Mandić
Rigonat, poznata pozorišna rediteljka, postavila je na scenu „Ateljea 212“
dramu ruskog pisca mlađe generacije Kostantina Kostjenka „Hitler i Hitler“, u
kojoj naslovnu ulogu tumači Goran Jevtić. „Hitler je opet na svetskoj
pozornici, u drami Konstantina Kostjenka, da kao "čovek, natčovek,
potčovek" demonstrira svoju razornu doktrinu i svoja umeća vatrenog
govornika, manipulatora i hipnotizera masa, demonskog graditelja i
uništitelja“, piše o predstavi rediteljka. „Konstantin Kostjenko je napisao
svojevrsni psihogram velikog diktatora i njegovih sledbenika.“ Pored Gorana Jevtića,
u predstavi igraju Radmila Tomović, Bojan
Žirović, Goran Daničić, Erol Kadić, Vlastimir Velisavljević i Aleksandra
Janković.
Tanja, jedan je pozorišni kritičar, pišući o vašoj novoj
predstavi, postavio pred čitaoce pitanje otkud tolika potreba da se u
savremenom svetu piše i govori o Hitleru, kako o njegovom karakteru, tako i o
zlu koje je napravio. Kako vi gledate na to pitanje, kao reditelj komada
“Hitler i Hitler”?
Hitlerov svet sumanutih ideja i političkih metoda ne
pripada istorijskoj prošlosti. Naprotiv. Njegovi idejni klonovi, samo
travestirani, i danas se" krvavo igraju" u velikoj
svetskoj političkoj "igraonici".Hitler je bio veliki manipulator sa
izrazitim govorničkim darom, zavodnik masa i zajedno sa Gebelsom razradio
je metod kako upakovati laž, demagogiju, monstruoznost, zlo, i prodati ih
kao vrhunski nacionalni interes: „Laž mora biti ogromna da bi bila uspešna.“
Hitler u Kostjenkovoj drami kaže: „Čitava politika je obično naduvavanje
raznobojnih kondoma. I pobeđuje onaj koji ima veće usne i jača pluća. Ja ne
poričem da je to umetnost. Ali gomila masa iščekuje upravo to: ko će jače i
više naduvati njima pred nosem sve što se može, samo da je lepo i grandiozno.“
Zašto u
naslovu stoji ono slovo I između Hitlera i Hitlera?
Veliki diktator ne postoji bez takozvanog malog čoveka koji
mu "dobrovoljno ustupa svoju dušu, savest, identitet." Nema Firera
bez Hitlera u svakom čoveku. Infantilni pojedinci sanjaju da ih vodi očinska
figura vladara. Kostjenko je napisao dramatičnu, monstruozno duhovitu
kombinaciju izmaštanih Hitlerovih govora i ispovesti berberina, kuvara,
fotografa, krojača, lekara, žene....i svi ti likovi zapravo su jedna
vrsta Hitlerovog ogledala. Drama je psihogram patološkog vođe i njegovih
pristalica. Kostjenko nije napisao istorijski komad ili biografsku dramu, već
izrazito savremen tekst u kojem prepoznajete čudesan spoj Dostojevskog i
Harmsa.
Voleo bih da pomenemo, tojest da prokomentarišete, tu
igru mimezisa: da li vi na sceni, sa Goranom Jevtićem u ulozi Hitlera,
reprodukujete one jezive govore, u isto vreme pokušavajući da od publike
napravite masu koja će na te govore pasti? Da li je to jedna od najjačih strana teksta ovog
ruskog dramatičara?
Pozorišna scena uvek je i pozornica sveta na kojoj se odvija
borba dobra i zla. Ja sam mogla da radnju drame smestim u prostor ludnice. Ali
nisam htela jer bih tako publiku postavila u isključivo voajersku
poziciju da gleda "priču koja se dešava nekom drugom a ne
njoj". U samoj drami nema didaskalija, nema naznaka gde se priča odigrava.
Ni kako. Ostavljena vam je sloboda da maštate. I to smo iskoristili i zaoštrili
njen "dijaloški" odnos prema publici. Kad Hitler drži govor berberinu
drži ga i nama i mi mu se smejemo, prihvatamo ili odbijamo to što
govori.Tako predstava postaje i ogledalo za nas- publiku. Prosto smo i mi
stavljeni pod dijagnostičku lupu tog iskrivljenog pogleda na svet. Takvo
"pozicioniranje" omogućeno je i zahvajujući zaraznom talentu i
umeću Gorana Jevtića i svih drugih glumaca koji su bili hrabri da istražuju
neslućene prostore zavodljivog zla.
Pregledajući “vaš pres” primetio sam da je nekoliko
novinara pokušalo da pronađe mehanizam po kome birate tekstove koje ćete
postaviti, pronalazeći temetske sličnosti između “Bergmanove sonate", "Čoveka
slučajnosti", "Kiseonika", "Ledenog svica",
"Sabranih priča" ili komada "Uho,grlo,nož"... Može li se
govoriti o tome?
Volim velike izazove, adrenalinske tekstove, tabu teme.
Režija za mene nije zanatska ilustracija teksta. Tekst prihvatam da radim samo
ako mi pokrene maštu i ako iskreno verujem da to što ga radim ima smisla.
Gospođica Julija, Lolita, Kiseonik, Hitler i Hitler, Mrtve duše, moj
su izbor, a druge tekstove sam režirala na poziv glumica ili upravnika.
Mića Vujičić