Švedska akademija ume da iznenadi, obraduje i iznervira, ali jednu stvar čini savršeno. Dok saopštava ime dobitnika najprestižnijeg svetskog književnog priznanja, najčešće sasvim precizno opiše ceo opus laureata u svega nekoliko reči.

Piscima nije lako da to učine i iznutra sagledaju ono što su uradili. Pisci kao da uvek iznova obijaju bravu da bi ušli u sopstvenu kuću, večito uplašeni šta ih unutra čeka. Čitalačka publika, s druge strane, sve ostavi otvoreno i napravi promaju, rizikujući ponekad da se pod njenim uticajem poremeti raspored papira na stolu. Nobelov komitet ponudi pravi ključ!

Ukazujući počast Fransoa Morijaku 1952. godine, fokusirani su na duboko razumevanje duhovnog života i umetnički intenzitet kojim je uspeo da prodre u čovekovu životnu dramu. Dva leta docnije ističu koliki je uticaj Ernesta Hemingveja na savremeni stil i čak pominju „najnoviji“ naslov Starac i more, što gotovo nikada ne čine. Andrića nagrađuju 1961. za epsku snagu kojom pronalazi teme i oslikava ljudske sudbine izvučene iz istorije svoje zemlje. Tri godine kasnije ocenjuju da će Sartrovo delo, bogato idejama, ispunjeno duhom slobode i potragom za istinom, izvršiti dalekosežni uticaj na naše doba. Možemo samo da nagađamo pretpostavljaju li još tokom tog izbora da će filozof odbiti priznanje, baš da bi potvrdio pohvale. Sloboda teško ide s institucijama. Bilo bi zgodno da su obrazloženje završili rečima: „Ipak, nećemo ti vaditi kartu!“

Jezgrovite pohvale imaju naročit značaj kada nobelovac postane neko za čiji opus ne zna veći deo javnosti, kao u četvrtak, 7. oktobra, kada je Nobelovu nagradu za književnost dobio Abdulrazak Gurna. Čitalac, bez prilike da ranije pročita njegovih deset romana, mogao je da iz saopštenja odoka mapira taj literarni svet.

Pisac, rođen 1948. na Zanzibaru, koji je u Englesku stigao sa osamnaest, kao izbeglica, piše na engleskom jeziku upravo o sudbinama izbeglica, u međuprostoru između kultura i kontinenata, beskompromisan ukoliko je o posledicama kolonijalizma reč.

Naravno, ne radi se o nepoznatom autoru. Nedavno penzionisani profesor sa Univerziteta u Kentu bio je član Bukerovog žirija 2016, a njegov roman Raj našao se 1994. u najužem izboru za istu nagradu, donoseći priču o dečaku odraslom u istočnoj Africi, ranjenoj nasiljem i kolonijalizmom. Na prelazu iz 19. u 20. vek, mladi Jusuf postao je sluga da bi odužio dug svog oca, hotelijera. Otpočeo je lutanja širom Afrike, gde Nemci prisilno regrutuju za Prvi svetski rat...

Glavni lik romana Pokraj mora, uvrštenog u širi izbor za Bukera 2001, takođe traži mir usred vrtloga, između ljubavi i izdaje, zavođenja i posedovanja. Saleh Omar sleće sa Zanzibara na aerodrom u južnoj Engleskoj. Bez papira, suočen sa službenikom, ponavlja isključivo dve reči, izbeglica i azil, znajući da na njih ima pravo, premda savršeno razume čitavo društvo oko sebe. „Ja sam izbeglica, azilant. Te reči nisu jednostavne, mada se takvim čine zato što smo navikli da ih stalno slušamo.“

Već nakon prvih pedesetak stranica dela Pokraj mora, očigledno je da se radi o darovitom romanopiscu. Tihom, vrednom, upornom stvaraocu – kako ga ovih dana opisuju poznanici i saradnici.

Osetljivi pripovedač svom silinom upija novi svet, dok se seća starog, zapitan da li mu je određena sudbina da živi u olupinama, u ruševinama, u gužvi trošnih kuća. Oseća da trenuci klize kroz prste. Uznemiren je bukom ulice, nema sna u zaključanom stanu.

Izlaz pronalazi u salonima nameštaja! „Prodavnice nameštaja su izjutra tiha, prostrana mesta“, saopštava, šetajući s mirom, do trena kad počne da ga nagriza miris veštačkih vlakana. Hodajući između „soba stvari“, možda pokušava da se ukoreni, da pronađe dom u stranoj zemlji.

Gurnini likovi su izbeglice iz Afrike, s prebivalištem u manjim gradovima na engleskoj obali. Posle jutarnjeg rituala u skladištima stolica i kredenaca – traže more.

Topli, zeleni okean zamenjen je za hladni vetar s tamne pučine.

Ne iznenađuje činjenica da je knjigu nazvao Raj. Junaci osuđeni na odiseju prinuđeni su da napuste rodni krajolik. U potrazi za rajem, neprestano se nalaze u procepu. Nedoumica zašto neprekidno beže iz „raja“ u „raj“, teška je koliko nogom zatvoren kofer, prenatrpan istorijom.

Pre ili kasnije, tovar povesti se otvara, iako naš narator nosi malu torbu. U njoj je kutija od mahagonija. Ali, šta je u kutiji od mahagonija – insistiraće carinik. Tamjan? Aloja? Odgovor će doneti priču o prošlom životu. Bez kompromisa, kako je lepo sročila Akademija.

„Znao sam šta znači tišina, opasnost reči. Pa sam ovo samo pomislio“, razmišlja Saleh pred službenikom na aerodromu. „Sećate li se beskrajnog kataloga predmeta odnetih u Evropu jer su bili previše krhki i delikatni da bi bili ostavljeni u nespretnim i nemarnim rukama domorodaca? I ja sam lomljiv i dragocen, svetinja, previše nežna da bude ostavljena u rukama domorodaca, pa je bolje da i mene uzmete. Šalim se, šalim se.“

I Odisej bi se namučio na takvoj pasoškoj kontroli.