Opaska Dž. M. Kucija da
autobiografija ima početak i sredinu, ali da po prirodi stvari ne može imati
kraj (zaista, kako da pisac to izvede) – postaje još složenija ukoliko
razmislimo o knjizi Blank Feđe
Štukana (Čigoja).
Šta ako je „narator“ – živ, usput
jeste bio mrtav, a jednom prilikom čak lažirao sopstvenu smrt...
Na koricama sličnog izdanja,
sedamdesetih ili osamdesetih godina prošlog veka, verovatno bi stajala rečenica
„Čita se kao roman!“ – najveća pohvala uzbudljivoj nefikcijskoj književnosti
onog doba. No, fantastična stvarnost nadmašila je maštu. Zato na naslovnoj
strani nema pomenutih reči, niti bilo čega drugog. Tu je jedino naslov,
praznina. Blank.
Ipak, ne prelazimo olako preko
činjenice da čitaoci i kritičari uporno ponavljaju da se radi o romanu, premda
najčešće znaju kroz kakav je pakao prošao (pogledati NIN broj 3681 i Štukanov
razgovor s Tanjom Nikolić Đaković). Uprkos, i on sam na početku napominje da je
„ovo izmišljena priča“, maštajući dečački da postane pilot stranicu ranije.
Maštarenja su važan deo storije o čoveku kome su dali snajper u
ruke, držeći ga pritom neprekidno na nišanu. Spas je potražio u podrumu hotela
Evropa, razrušenom porodilištu, klanici, „ludnici“. „Pa ovdje i nije tako loše“
– rekla mu je majka tokom posete, stupivši iz „normalne“ svakodnevice. Jedva je
izvukao živu glavu iz čeljusti alkohola i narkomanije; postao glumac,
producent, pilot...
Zašto su sanjarenja bitna?
Zbog toga jer postaju dostižna.
U Blanku se svet sagledava iz dve perspektive. Prva je rovovska, gde
se sve meri u milimetrima. I kalibar oružja, i pomeranje sunca do zalaska.
Takođe, u mililitrima, kada mu doziraju lekove u bolnici ili dok daje krv za
lanč paket. Metri se pominju isključivo prilikom bacanja noža, a kilometri tek kad
se otvori druga pozornica – perspektiva kosmosa – u vidu praznine posred grudi
ili saznanja da smo svi samo prašina.
Snovi o martiniju na jahti
pretvaraju se u realnost pošto mu Bred Pit saopšti: „Fantastic, man!“ Ali
životno iskustvo i zrelost Feđe Štukana u tom trenu već jesu toliki da sa
korica životopisa lako sklanja i svoje ime, igrajući se autobiografijom,
književnom vrstom čiji nastanak podseća na prevrtanje žileta po ustima – ako
smemo da se poslužimo jednom njegovom slikom.
(NIN, 21. april 2022)