Dejmon Galgut, aktuelni dobitnik Bukerove nagrade, na početku svoje knjige citira misao srpskog umetnika Vojislava Jakića. Pošto je otkrio NIN-u kako se detalj s izložbe u Lozani našao u tom romanu, potražili smo stare kataloge i krenuli tragom ovog našeg „stvaraoca sa margine“

Dok izdavačka kuća Dereta priprema za ovu godinu knjigu Obećanje, nagrađenu Bukerom – priču o „belačkoj farmerskoj“ porodici iz Pretorije na četiri sahrane – potražili smo odgovor na pitanje otkud Dejmon Galgut svoj roman pod naslovom U nepoznatoj sobi otvara rečima Vojislava Jakića. Istovremeno smo se zapitali znamo li manje o ovom umetniku od pisca rođenog 1963. u Južnoafričkoj Republici. Ili pak ne znamo gotovo ništa...

Odmah pošto se i ovo delo našlo u najužem izboru za Bukerovu nagradu 2010, hrvatska Školska knjiga predstavila je prozu o čoveku na pešačenjima kroz Grčku, Afriku i Indiju. „Intenzivno je sretan, što je za njega moguće samo kad hoda i kad je sam“, zaključuje narator Dejmon, piščev imenjak, koga autor magično baca iz prvog u treće lice, vraćajući tek mesecima i godinama docnije film – šta mu se sve usput događalo.

Uglavnom, ponekog sretne, na televizoru u kafiću sazna za Zalivski rat. Prenese kratke dijaloge s druma, opiše prirodu, razapne šator, potraži konačište u prljavom hotelu; pod nebom prošaranim munjama. Promisli o sopstvenom životu ispunjenom nesigurnošću i strahom, potežući sa svakim korakom probleme sećanja i pisanja.

Po povratku, nema gde, pa boravi kod prijateljice i njenog muža, nalik uljezu; čuva domove ljudi na putovanjima, odseda u gostinskim sobama. Ispisuje vrhunsko delo o bezdomnosti, uzimajući za epigraf baš: „He Has No House“. „On nema kuće“, u prevodu Maje Šoljan.

Otkud Vojislav Jakić na putu – interesovali smo se kod Dejmona Galguta.

Očigledno ne skrivajući da je U nepoznatoj sobi autobiografska proza, kazao je da se upravo među njenim stranicama nalazi odgovor: „Citat se pominje i tamo, u romanu, kao deo izložbe Collection de’l Art Brut u Lozani. Jasno obuhvata teme beskućništva i lutanja kojima se bavim.“

Zaista, u drugoj celini, čim lik ode u Švajcarsku da poseti mladića s kojim se sprijateljio tokom šetnje po Africi – luta naokolo i provodi dan u galeriji marginalne umetnosti, razgledajući slike i skulpture. Naposletku, „iz te zbirke čudesnih i grozničavih slika“, upamti jedino naslov „knjige nekog srpskog umetnika“, čije ime u fikciji zaboravlja: „On nema kuće.“

Šta je Galgut video?

Vratimo se, prateći trag.

U Narodnoj biblioteci Srbije čuva se katalog Vojislav Jakić: Collection de l’Art Brut, Lausanne, du 13 juin au 16 septembre 1979. Posmatramo radove i listamo roman, hodajući po ivici fikcije i stvarnosti. Ivana Jovanović, savetnica u Muzeju naivne i marginalne umetnosti, kaže za NIN da je Vojislav Jakić bio i ostao misteriozan i neuhvatljiv. „Retko je govorio o sebi i svojoj umetnosti.“

Skreće nam pažnju da u Lozani imaju najbolju kolekciju Jakićevih radova; svitke-crteže dugačke i više od pet metara. „Može biti da su oni ostavili jak utisak na Galguta. Naš muzej ima šesnaest Jakićevih dela i njegovu svesku crteža. Trenutno se na novoj Stalnoj postavci nalazi i šest njegovih dela. Najveći crtež iz naše zbirke visine je oko tri i po metra, a na postavci imamo izložen i zaista redak primerak: delo Krvnički crtež, dimenzija preko 3x6 metara, koji predstavlja dugoročnu pozajmicu iz kolekcije kraljevačkog Narodnog muzeja.“

Ništa manje, biografija s muzejskog sajta liči na priču. Uvod: rođen 1932. u Velikom Radobilju kod Kavadaraca, u Makedoniji, stvarao je od 1954. Posle ciklusa polica, potpuno se posvetio iscrtavanju neobičnih svitaka. Od 1960. do smrti 2003. u Despotovcu, uradio je preko deset hiljada crteža... U njima konačno nalazi odmorište duše, ovaploćenje fantazmagorija. Najčešće je koristio tuš, flomaster, ređe boju, pastel ili gvaš. Uz crtež je neretko stavljao zaključak, kako bi pojačao opservacije. Prenosio je na rolne, kako ih je sam nazivao, opsesije pune gorčine i atmosfere memento mori. Za jednu od najdužih rolni, govorio je: „Ovo nije crtež, nije ni slika, ovo je nataložena tuga!“ Taj čudni, crni čovek, kako su ga zvali zbog isključivo crne boje garderobe, skretao je na sebe pažnju kao neprijatna savest, personifikacija prognanog, izdanog, a antropomorfne i zoomorfne forme bujale su pod radijacijom ljudskog neprijateljstva…

„Nadam se da je moj odgovor dovoljan“, pita Dejmon Galgut i vraća nas među korice. Odgovaramo da jeste, poštujući granice fikcije, pogotovo „udeo čuda“. Pravimo se da nas ne zanima da li je ikada video Jakićevu fotografiju. Kopka nas ali ne zapitkujemo o upečatljivom junaku Rajneru, iz uvodnog dela.

Dejmon, iz mašte, sreće ga na putu. Reč je o muškarcu „negde njegovih godina“, odevenom od glave do pete u crno. Crne pantalone, crna košulja, crne visoke cipele, čak crni ruksak. Dolazi iz Mikene. Gde je pošao?

„Do ruševina.“

„Mislio sam da su ruševine u onom smeru.“

„Jesu. Ne te ruševine, te sam vidio.“

„Ima još ruševina.“

„Da.“

Kreću zajedno, razilaze se. Nemac pritom uglavnom ćuti. Došao je da hoda i razmisli. Ima problema kod kuće... Nosi čepiće u ušima dok korača, ne želi zvukove spoljnog sveta, mračan pogled usmerava ispred sebe, „zapravo okrenut unutra“.

Ne tražimo ga u Rajneru, već sada u katalogu Vojislav Jakić: Likovna galerija Kulturnog centra Beograda, 5 – 12. decembar 1974 – čitamo esej Alekse Čelebonovića Ormani Vojislava Jakića.

Poznati slikar i istoričar umetnosti piše da je čudno bilo ono što je ovaj pravio: neku vrstu sanduka, u kojima su bili učvršćeni predmeti bez ikakve praktične koristi. Ocenjuje mučnim taj trud da kompozicije sastavljene od starih dasaka i tokarene drvene građe smesti na izložbe.

„Nemajući novca da ih redovnim transportom uputi iz mesta stanovanja, iz Despotovca u Beograd, dešavalo se da na put krene peške, natovaren svojim četvrtastim ormarićima koji su ga morali đavolski žuljati kako god da ih je prislanjao na leđa. Čak i noću, ispružen u šupi kod jedne babe, morao je misliti na njih i na njihovu izuzetnu vrednost u koju je verovao, duševno se lomiti u oscilaciji da li da produži istim putem ili da ih pobaca tu, iza kuće, gde leže ostaci drva što zimus nisu sagorela.“

Ormarići i police, početkom pedesetih, često su bili odbijani od galerija. Pamte da je jedared rekao: „Spalite ih!“ U Skoplju, pošto ništa nije otkupljeno 1961, sve je bacio u reku. Međutim, „kao dim žrtve paljenice“, zaključuje Čelebonović 1974, oni će se izdići; umilostiviti sudbinu da „drukčije postupi prema ovom usamljeniku, čudaku i veoma upornom stvaraocu“.

Da ih ne bi uvek vukao u zavičaj, ostavljao ih je kod svog mecene – kod baba Poleksije u Ćupriji.

Čelebonović skicira poetiku na primeru kompozicije Kišne kapi, svojevrsne asocijacije na drvodeljsku kutiju s alatkama, što postaju „meke, neuhvatljive, kao da su počele da se tope i da cure.“ Ne krije da je pitao stvaraoca kako je došao do ovakve zamisli.

„Ispričao mi je sadržinu sasvim drugog reda misli. U mladosti, kada se nekud bio preselio sa roditeljima, valjda u samom Despotovcu, gde mu je otac bio sveštenik, porodica je posedovala jedan veliki orman, takozvani šifonjer. U njemu je bilo mnoštvo predmeta, raspoređenih po policama, kao i onih koji su iznutra bili okačeni. Vojislav ih nije smeo uzimati, pa im tačnu upotrebu, a ni oblike, nije poznavao. Ipak je za njega otvaranje šifonjera bio najveći događaj, uz koji je, pored radoznalosti i divljenja, išlo i osećanje straha i teskobnosti. Krov trošne kuće, naime, počeo je bio da curi, a voda pretila da prodre u orman. Mladi Jakić kao da je video, ili samo brižno zamišljao kako se voda sliva niz dragocene predmete, osećajući u sebi neku vrstu more od koje se više nije oslobodio.“

Na citirani esej upućuje Lazar Trifunović, ističući da Jakićev život liči na roman. Ni on ne preskače da se „taj čudni `crni čovek`, sa crnom košuljom i u crnom odelu, „sa neobičnim manirima i kompleksima, pritisnut u sebi i potisnut od drugih, razapeo kao pauk preko mreže, da izmiri i spoji iskreno ljudsko uzbuđenje s novom i originalnom formom modernog plastičnog izraza“.

No, otkud crno?

„Sveštenički sin, rano ostao bez oca“, beleži Trifunović.

Naizgled marginalac, zatvoren za okolni svet, u svom telu, u svom šifonjeru – nepogrešivo se uklapao u duh vremena.

S darovitim Galgutom, ili bez citata, znao je još u prošlosti da u budućnosti „ima kuće“.

(NIN, 2. jun 2022)