Roman Ajkula Pitera Benčlija našao se u knjižarama baš u trenu kada
novine bruje o napadima morskih pasa. Koliko se ova proza razlikuje od filmske
adaptacije Stivena Spilberga i da li se naposletku sve vrti oko braka
Vulkan izdavaštvo objavilo je
roman Ajkula Pitera Benčlija
(1940–2006), u prevodu Vladana Stojanovića. Knjiga prvi put štampana 1974, po
kojoj je Stiven Spilberg odmah snimio istoimeni film, bila je dostupna u
Jugoslaviji već 1976. Omer Lakomica preveo je delo za ediciju „Hit“ izdavačke
kuće Znanje Zagreb, pod naslovom Ralje,
s čuvenim filmskim plakatom na koricama.
Slika gole devojke što pliva
muški, dok se iz dubina prema njoj otvaraju čeljusti čudovišta – podsetila nas
je na opasku Adama Sternberga. Uoči leta, pomenuti pisac i novinski urednik
redovno preporučuje Benčlijev naslov, skrećući pažnju da je knjiga potpuno
drugačija od filma, toliko da njemu više liči na neku od priča Džona Čivera o
bračnom neverstvu. „Ajkula se pojavljuje nekoliko puta, kao metafora.“
Čivera pominje i pripovedač! Na
plaži ispred Skoč i Old Mil rouda polukomirani muževi leže na peškirima za
plažu, supruge na ležaljkama, čitajući pomenutog klasika. Mnogo je njegovih
pripovedaka o raspadu porodice, ali najpre pomišljamo na Plivača, zbog kupaćih gaćica. U ekranizaciji Perija i Polaka,
razgolićeni Bert Lankaster namerava da vodenim putem stigne do svoje kuće,
koristeći čitav niz bazena u okolnim vilama bogatih poznanika.
Međutim, za ovu priliku dovoljan
bi bio Čiverov naslov – Sezona razvoda.
Benčlijeva Ajkula uistinu kreće
slikovito: „Progutala je ženski ud bez žvakanja“. Ili: „Ralje su škljocnule oko
torza, drobeći kosti, meso i organe u želatinastu masu.“ No, sa Sternbergovom
opaskom sa društvene mreže, ulazimo u dom Brodijevih, prateći odnos šefa
policije Martina Brodija (na filmu ga tumači Roj Šajder), i supruge Elen
(Lorejn Gari). Narator nas tera da se zamislimo nakon što u istom poglavlju pomene
brak, mali grad i kavez.
Ukoliko „učitavamo“, neka za to
ne bude kriv jedino Sternberg! Davno su u „ljubavni“ žargon ušle reči iz lova i
ribolova. „Sine, kakva riba!“ „Brate, kakav som!“ – da ne zanemarimo
slatkovodne vrste.
Spilberg radnju vrti oko ajkule i
najveći deo drame smešta na brod Orka, dotičući bračnu trzavicu takoreći samo
jednom. Na polovini filma, pošto se njihovo dete nađe u opasnosti, suprug
savetuje ženi da klinca odvede kući. „U Njujork?“, pita Elen, potežući
najsloženiji problem iz perspektive čitaoca, preko koga gledalac lako pretrči.
Pitanja žudnje i ljubomore
otvaraju se u romanu češće nego čeljusti ajkule. On počinje da brine zbog
„krvnog pritiska“ i „pojasa za spasavanje“ oko stomaka, hvatajući sebe ponekad
kako sa žudnjom zuri u dugonoge devojke na plaži. Nikada ne uživa u tome,
zamišljen da li Elen pomišlja na isto pri pogledu na preplanule, vitke mladiće.
Ne sluti da su stvari sa junakinjom puno složenije. Leti je muče „tegobne misli
o propuštenim prilikama i životima koje je mogla imati“. Spoznaje dokolicu
kakva je podseća na život njene majke i sve joj više biva tesno u Ejmitiju,
gradiću od 1.000 duša, deset puta brojnijem u turističkoj sezoni. „Sećanja na
ono što je nekad smatrala plitkim i zamornim aktivnostima sad su ličila na
rajske prizore.“
Šef tamani sendviče, trpi mučninu
i očajava što odbornici odbijaju da zatvore plažu. Ima „pundravce“ jer je veoma
loš plivač. Žena „zbog nerava“ pije pilule za spavanje, lista Kosmopolitan i sanjari da decu upiše na
tenis. Potom odlazi u gvožđaru da kupi novu gumenu navlaku za kuhinjsku
slavinu.
Dolazak ihtiologa Hupera (Ričard
Drajfus), stručnjaka za ribe, do kraja komplikuje zaplet. Huper se spušta u
dubinu da ubije ajkulu, koristeći kavez; pred Helen izranjaju fantazije iz
prošlosti.
„Prošlost je – kao ptica
oslobođena iz kaveza, posle dugog zatočenja – prhnula ka njoj, vrtela joj se po
glavi, obasipajući je žudnjom... Dopustila je svom umu da otplovi unazad, u
susret majušnim uspomenama...“ Prožima je strahovita, bolna tuga. „Snažnije no
ikad ranije osećala je da je njen život – makar njegov najbolji deo, onaj svež
i veseo – ostao za njom. Osećala se krivom zbog te spoznaje, pošto ju je
tumačila kao dokaz da je bila nezadovoljavajuća majka i supruga. Mrzela je svoj
život i samu sebe zato što ga je mrzela.“
Kako da se ne setimo Floberove Gospođe Bovari, „palanačkih naravi“ iz
podnaslova; junakinje naviknute da svet gleda mirno, prizivajući nešto burno,
iako je poređenje neprimereno. Ajkula
Pitera Benčlija, koga u filmu vidimo u 55. minutu, u ulozi TV dopisnika –
otvara širi krug tema, ali ne izlazi iz okvira žanra. Usput deluje da uživa u
žanru i žonglira njime... Njegov patroldžija u policijskoj stanici čita
detektivski roman Smrtonosno tvoja:
„Telefon je zazvonio baš kad se banda bajkera spremala da siluje heroinu
Zviždeću Diksi. Telefon je zvonio dok je gospođica Diksi kastrirala prvog
napadača nožem za linoleum, skrivenim u frizuri.“ Želeći da prekrati vreme na
brodu, Brodi od kolege pozajmljuje krimić Smrtonosno
nevinašce.
Kada je reč o žanru, tu su
uobičajena brutalnost, „politička nekorektnost“, rečenice tipa: „Moja muda su u
procepu“. Redovna koškanja pri upoznavanju s novinarima: „I? Šta bi trebalo da
radim? – pomislio je Brodi. Da padnem na dupe?“ Elen unosi dozu romantike:
„Mogao bi i da se obriješ. Imaš odvratnu popodnevnu senku na obrazima.“
Poklonici policijskih priča ne ostaju uskraćeni: „Pretpostavljam da sam ja samo
obični sjebani pandur.“
Stiven Spilberg pokazuje šta može
da uradi sa literarnim predloškom još 1975. Ručajući krompir-pire, piletinu iz
rerne i grašak – malo pre nego što pređe na sendviče – Martin pita:
„Krompir-pire! Šta pokušavaš da mi uradiš?“
Šta će usred porodičnog ručka s
pireom uraditi Spilbergov lik Roj iz
Bliskog susreta treće vrste, videćemo 1977.
Uprkos decenijama, čini se da
prevod Ajkule stiže u zanimljivom
času. Ne prođe dan da novine ne objave vest o ajkulama, nudeći nam savete kako
da ostanemo bezbedni na otvorenom moru. Recimo, ne plivaj sam (ovo izgleda više
nije problem samo s prenoćištem), ne prskaj, ne mlataraj nogama.
Živimo u doba tutorijala i sa
ozbiljnošću prilazimo ovakvim predlozima. Prošla su vremena kada bi vas olako
nazvali štreberom čim otvorite uputstvo za upotrebu tek kupljenog aparata. Na
internetu, u video-snimcima, nove zvezde lagano raspakuju stvari.
Uz to, u doba pandemije i
povlačenja ljudi u kuće, životinje su počele da se vraćaju tamo odakle su
isterane. Videli smo lisice, divlje svinje i medvede u gradovima. Koliko su i
na koji način takvi prizori promenili naše poimanje stvarnosti? U kom su pravcu
pomerili maštu? Naposletku, da li se sve odnosi i na velike ribe...
Ne odolevamo preporuci iz
današnjih novina: prilikom neželjenog susreta, „sa ajkulom održavati kontakt
očima“.
Znate li za Benčlijeve opise
ajkulinih očiju, zaključno s trenom u kom heroj ugleda sopstveni odraz u njima?
Nije bitno što Kvint (Robert Šo),
sa zvučnom replikom: „Nemam ženu!“ – ima najtamnije oči koje je šef stanice
dotad video. Ne dužimo ni u priči o očima madam Bovari. Džulijan Barns
posvećuje im celo poglavlje u Floberovom
papagaju, razmatrajući opasku kritičarke da Ema jednom ima smeđe, drugi put
– duboke crne, a treći put – plave oči.
Evo Ajkule: „Oči su joj bile crne i nedokučive. Brodi ju je posmatrao s
nemim užasom. Pomišljao je da ovako izgleda dvoboj pogledima s đavolom.“
Tešimo se činjenicom da je roman
– fikcija.
Ljubitelji autofikcije ulaze u
vodu na sopstveni rizik.
(NIN, 11. avgust
2022)