Autor romana Zovi me svojim
imenom govori za NIN o autobiografskoj prozi Odlazak iz Egipta u kojoj je opisao svoju živopisnu familiju,
naviknutu da najmanje dvaput u životu gubi sve i kreće iz početka, kao kada su
ih sredinom prošlog veka primorali da napuste Aleksandriju
Knjigu pod naslovom Odlazak iz Egipta – porodičnu hroniku od
vremena dolaska njegovih predaka u Aleksandriju do trena kada su 1965. morali
da je napuste – Andre Asiman ispunjava mirisima. U delu objavljenom u
izdavačkoj kući Štrik, u prevodu Jelene Filipović, „njihov sefardski dom“
ispunjavaju parmezan i kuvane artičoke. Grčke kuće toga kosmopolitskog grada
prepoznaje po tamjanu, a italijanske po kamilici. Na plaži: bademova krema,
ružino ulje, losion od krastavaca. Povetarac s plantaža i aroma jasmina, u
kombinaciji sa ustajalim duvanskim dimom. Limeta, dinja, karanfilić, glazirani
kesten, kikiriki, pasulj, kafa, testo preliveno medom, stare krpe.
Ipak, jedan izaziva jezu! Posle
Naserovog dolaska na vlast i nacionalizacije, čini mu se da oni što su sve
izgubili nose pečat ljage „ili stida gubitnika, prognanih“. Uz to, prati ih, i
neizbežno odaje, nekakav neobičan miris – „miris sušene kože“. Porodice znaju
da će biti osuđene na progonstvo iz Egipta. Zato u sobi, „najčešće zaključanoj
i skrivenoj od pogleda gostiju“, drže trideset ili četrdeset kožnih kofera.
Majke i tetke pakuju u njih imovinu, polako i pedantno, u nadi da će im stvari
biti od koristi.
Pitali smo pamti li tren kada se
otvorio ovaj autobiografski rukopis. Nisu li ga možda u detinjstvo vratili
upravo mirisi... Tokom razgovora o romanu Zovi me svojim imenom, po kome je
reditelj Luka Gvadanjino snimio Oskarom nagrađeni film Skrivena ljubav, setio se da su ga tom prilikom podstakli pogled na
Moneovu kuću u Bordigeri i razočaranje što leta te 2005. nisu otišli na odmor u
Italiju.
„Znao sam da pišem memoar, ali
nisam znao kakvim glasom: otkrio sam ga sasvim slučajno, čitajući Gregora fon
Recorija i Nataliju Ginzburg“, kaže Andre Asiman u razgovoru za NIN. „Oboje
imaju osećaj za tragično, ali potkrepljeno ironijom, smislom za humor, uprkos
preživljenim strahotama.“
Isprva je pomislio da postavka ironija – tragedija nije dobra, dok nije video kako je veličanstveno koriste
dva pomenuta pisca. Takođe, bio je oduševljen francuskim psihološkim romanima
da bi jednostavno napisao memoare. „Želeo sam da se i moj memoar čita kao
francuski roman ispunjen moralnom vivisekcijom i nemilosrdnom psihološkom
anatomijom. Tako sam naposletku napisao romaneskne memoare.“
Ispunio ih je čudesnim likovima.
Američki književnik, stručnjak za Prusta, s doktoratom na Harvardu, profesor na
Prinstonu, Bardu, Njujorškom univerzitetu – rođen je 1951. u Aleksandriji.
Asimanove babe raspravljale su o svakodnevnim pitanjima na šest–sedam jezika. U
domu se govorio francuski, premda su turskog i italijanskog porekla. Majka je
pohađala internat za gluve devojke madam Cucu. Jedini cilj obrazovanja bio je
da govore i ponašaju se kao da čuju...
Otac je u svojoj fabrici
proizvodio najfiniju tkaninu do trena kada su usledili noćni pozivi, upadi
policajaca, pritisci da se isele i oduzimanje pogona. Petorica braće piščeve
majke okrenula su se trgovini. Višedecenijsko poznavanje šverca, sitne trgovine
„i dično šarlatanstvo“ – opisuje – dali su im za pravo da pomisle da je vreme
za trgovinu automobilima u Nagasakiju. Čak su uzeli profesora japanskog jezika
mada dotad nisu prodavali kola. „Ali prodavali smo sve drugo. Tepihe. Akcije.
Antikvitete. Zlato. Da ne pominjemo nadu investitorima, pesak Arapima.“
Kažemo da je sigurno teško
opisati „stvarnog“ čoveka ili ženu iz okruženja tako da na stranici budu
„stvarni“. Teta Flora, sestra njihovog zeta Švabe, koju će narator sada
posetiti u Veneciji, neodoljiva je junakinja. Tamnokosa, „neverovatno lepa“,
svake noći svira klavir posle bekstva u Aleksandriju, fatalno privlačeći
muškarce.
„Junake ne stvarate po sećanju.
Ispisujete ih iznova“, odgovara Asiman. „Flora pripada romanu. Ništa što sam
rekao o njenom karakteru nije izmišljeno. Međutim, pustio sam je da priča kako
znam da bi progovorila. Ona je pasivna, u određenim slučajevima – ogorčena, pa
opet zastrašujuće dinamična, na primer, s muškarcima – kadra da najmuževnijeg
tipa učini veoma nesigurnim u sebe. ’Nemoj ovome pridavati nikakav značaj’,
rekla je mom ocu pre nego što je spavala sa njim. Dok svira Šuberta, veoma je
svesna da Jevreji sve izgube najmanje dvaput u životu. Nema naročitog dara za
ironiju, ali je sposobna da te umlati kao čekićem.“
Pamtimo scenu: ona muzicira, svi
su potpuno ubeđeni da je došao kraj sveta. U slučajevima opasnosti, familija
radi istu stvar, primenjuje proverenu porodičnu taktiku i odlazi u prabakinu
kuću, gde ima ćebadi iz vremena Krimskog rata.
„Niko nije odbio poziv, svi su
došli, kao životinje na Nojevoj barci... Poređali su madrace po podovima,
proširili trpezarijske stolove delovima na rasklapanje, zaposlili još dva
kuvara, od kojih je jedan gajio golubice i piliće kako bi se obezbedili od
moguće oskudice hrane. Pod plaštom noći u stan su uneli dve ovce i ovna i
vezali ih na terasi pored sklepanog kaveza.“
Nakon Drugog svetskog rata,
porodica je utočište u prabakinom stanu tražila tri puta. Usred Suecke krize
1956, i deset leta kasnije, te 1948. kada su rođaka Vilija progonili
cionistički agenti zbog špijunaže u korist Britanaca.
Objašnjava šta znači naći izvesnu
sigurnost u mnoštvu. „Shvatio sam u detinjstvu da mogu da mrzim svaku osobu u
toj sobi, ali da jesam sa svima u srodstvu. Osećam se sigurnije s njima, nego
bez njih. Mit o prabakinoj kući bitna je deci u potrazi za skrovištem. Srbija
je doživela puno strahota, i ukoliko se ne varam – svaka zemlja dođe na red.
Moja familija dolazila je na red puno puta, pa je češće očekivala povratak
užasa. Nedostaje nam samopouzdanja da kažemo: ’Nikad više!’ Radije bismo rekli:
’Čekajte da vidimo.’ Živimo ’čekajući da vidimo’, što baš nije neki način da se
proživi život.“
Ne čude nas onda rečenice: „Svet
je premali“ i „Sve se ponavlja“. Pričamo u doba pandemije i rata. Kakav bi nam
savet dao Asimanov deda-ujak Vili? U Prvom svetskom ratu služio je u
italijanskoj vojsci, govorio melodičnim firentinskim akcentom usvojenim u
italijanskoj školi jezuita u Konstantinopolju, „postao ’Italijan’ onako kako su
to mnogi Jevreji u Turskoj učinili: predstavljajući se kao potomci Jevreja koji
su se po progonu iz Španije u 16. veku naselili u Livornu“. Čovek i dalje
spreman za dvoboje, uz sekundante i zastarelo, neupotrebljivo oružje. Posvećen
Musoliniju, zapravo je špijunirao za Britance, zbog čega su mu dodelili imanje u
Sureju, izgrađeno u džordžijanskom stilu. Živeo je pod imenom dr H. M.
Springarn. Karijeru je počeo švercujući turske fesove u Beč i Berlin, okončao
na poslu organizatora aukcijske prodaje imovine svrgnutog kralja Faruka.
„Vili je imao hrabrost, aroganciju
i drskost. One su mu pomogle da preživi. Verovatno se plašio nalik mišu, ali je
lukavštinom ubedio sebe, i sve oko sebe, da jeste hrabar.“ Smatra da je
konačno, uvidevši kako ga drugi gledaju, prisvojio osobinu kakvu se pretvarao
da poseduje.
Godinama se rešavao poseda u
Egiptu i tajnim kanalima prebacivao novac u Švajcarsku, ostavljajući za sobom
trošnu vilu punu đubreta, ponjava i „višetomne enciklopedije Trekani koju mu je poklonio niko drugi
do Duče lično“.
Dosta leta docnije, taj predmet
dospeo je do Asimana, ali ga je u bekstvu dao trgovcu polovnom robom za manje
od dolara.
(NIN, 15. septembar 2022)