Nagrađena književnica rekla je svojevremeno za NIN kako je odavno
želela da napiše priču o ženi koja je istovremeno izdvojena iz istorije, iz
kretanja svoje generacije, i uronjena u njih
Kada smo prošlog četvrtka čuli da
je Ani Erno dobila Nobelovu nagradu za književnost, setili smo se kako nam je
rekla pre nekog vremena, u intervjuu za NIN, s koliko je emocija 1984. primila
priznanje Renodo. „Ta knjiga Mesto
posvećena je mom ocu i klasnom jazu koji se javio između njega, radnika i mene,
studentkinje. Ponešto od toga smo popravili, ali prekasno.“
Komitet nije slučajno u
saopštenju pomenuo lična sećanja i kolektiv! Od sedamdesetih do danas, ona
hrabro seče po sopstvenom životu, težeći da sintetizuje zamenice ja i mi,
koškajući treće lice.
U delu Journal du dehors, svojevrsnom „dnevniku“ s ulice, sažeto zapisuje
šta čuje i vidi napolju; obraća pažnju na gestove ljudi što ih slučajno samo
jednom sretneš u životu. Pored opisa doživljaja iz supermarketa, rečenica
uhvaćenih u prolazu ili grafita prepisanih sa zida, ispisuje sledeći fragment:
„Kupila sam časopis Mari-Kler na
stanici Vil Nuvel. Horoskop za ovaj mesec: Upoznaćete divnog čoveka. Nekoliko
puta u toku dana zapitala sam se da li je to baš ovaj čovek s kojim upravo
razgovaram.“
S tim da odmah dodaje komentar u
zagradi: „Pišući ovu stvar u prvom licu, izlažem se svakojakim primedbama,
kojih ne bi bilo da sam napisala: `zapitala se da li je to baš ovaj čovek s
kojim upravo razgovara`. Treće lice, on/ona, to je uvek drugi, koji može da se
ponaša kako god želi. `Ja` sam ja, čitalac, i nemoguće je — ili nedopustivo —
da čitam horoskop i ponašam se kao neka glupačica. `Ja` posramljuje čitaoca.“
Podvukli smo odlomak objavljen
1993, jer na vrhuncu opusa pod naslovom Les
Années (Godine) iz 2008 – ja ne
prelazi u treće lice, nego u mi.
„Sve što sam napisala potiče iz
mog životnog iskustva, iz onog što sam videla, proživela, iz svega što i dalje
proživljavam; u tom smislu, poreklo i tematika moje literature jesu
autobiografski. Međutim, nije mi cilj da pišem o sebi, niti da opisujem
sopstveni život“, kazala je pre tri leta za NIN. „Služim se svojim životom i
onim što mi se desilo kao društveno biće, kao žena, koristim to kao polje za
istraživanje da bih na svetlost dana iznela određenu istinu. Ja koje koristim
jeste reč koja u jednakoj meri označava drugog koliko i mene samu. U knjizi Godine, ja se ne pojavljuje, umesto
njega nalazimo reči mi, oni ili one, pošto sam sigurna da nas definiše
zajednička istorija.“
Journal du dehors pisala je sredinom osamdesetih nakon što se
preselila u novo naselje s betonskim fasadama, udaljeno četrdeset kilometara od
Pariza – u „mesto lišeno istorije“ kakvu obično poseduje provincija.
Šta činiti tu gde prošlosti i
sećanja „nema“?
Proza – nastala u vreme kada je
njenu majku ophrvala Alchajmerova bolest, gubitak pamćenja – bila je pokušaj da
se kroz seriju „snimaka“ svakodnevne rutine nepoznate zajednice prenese
stvarnost epohe, te ostane u dodiru sa njom.
A Godine, sa svim „fotografijama“ i spiskovima, pesmama, sloganima,
brendovima, reklamama, starim radio-vestima – nisu ništa drugo do
najistaknutija tačka te igre.
„Odavno sam želela da napišem
priču o ženi koja je istovremeno izdvojena iz istorije, iz kretanja svoje
generacije i uronjena u njih. Naime, imam osećanje da su razne epohe prešle
preko mene u jednakoj meri kao što sam ja prošla kroz njih. Uspela sam da
konkretizujem tu zamisao čim sam odlučila da prikažem tok godina na osnovu
kolektivnog sećanja, naročito u onom vidu u kojem se iskazuje prilikom
prazničnih obeda, i da uključim u tekst opise ličnih fotografija od vremena mog
detinjstva do onih godina koje ću imati kad završim knjigu. U poređenju s
autobiografijom, radi se o pripovednoj formi izvrnutoj naopako, a jedini `lik`
u tekstu jeste vreme.“
(NIN, 13. oktobar 2022)