Već smo dotakli opus književnika
Dejmona Galguta (Pretorija, 1963) kada je dobio Bukera, odmah posle otkrića da
svoj roman U nepoznatoj sobi
(izdavač: Dereta; prevod: Jovana Sretenov) otvara citatom: „Nema on kuće“,
rečenicom našeg slikara i vajara Vojislava Jakića (1932–2003). Tada nam je
potvrdio da je reč o autobiografskoj prozi.
Sve „jeste“ kako piše: u drugoj
celini, lik odlazi u Švajcarsku da poseti mladića s kojim se sprijateljio tokom
šetnje po Africi. Švrlja gradom i provodi dan u galeriji marginalne umetnosti u
Lozani, razgledajući postavku. Naposletku, „iz te zbirke čudesnih i grozničavih
slika“, upamti jedino naslov „knjige nekog srpskog umetnika“, čije ime u
fikciji namerno zaboravlja.
Ime Vojislava Jakića, dakle, koji
je, po rečima Alekse Čelebonovića, pravio nekakvu vrstu sanduka, kompozicija
sastavljenih od starih dasaka i tokarene drvene građe, vukući ih neretko pešice
iz Despotovca u Beograd, gde su ga galerije često odbijale. U Ćupriji – ističe
Čelebonović – našao je „mecenu“, baba Poleksiju. Ona mu je ponudila da kod nje
ostavi „ormare“ kako ih nažuljan ne bi teglio po Evropi.
Pisac iz Južnoafričke Republike
rekao nam je da pomenuti epigraf obuhvata temu lutanja, vezanu za pomenuto delo
– opis tri šetnje jednog mladića po Grčkoj, Africi i Indiji.
Zašto je beskućništvo bitno? –
pitamo ga sada, napominjući da romani Dobri
doktor (Dejadora; prevod: Slobodanka Glišić) i Obećanje (Dereta; prevod: Aleksandar Milajić), na različite načine,
takođe govore o bezdomnosti, ljudima bez adrese, tipovima koji izbegavaju da se
vrate. Uistinu, tema ništa manje važna od disanja drugog tela u sobi, u vreći
za spavanje. Granica jeste linija na mapi, ali „iscrtana negde i u njemu.“
„Nisam siguran zašto me zaokupe
određene teme, premda svaki pisac ima svoju teritoriju“, objašnjava Dejmon
Galgut u razgovoru za NIN. „U ranim godinama imao sam malo para, moj život nije
imao nekakvo središte, pa sam mnogo vremena proveo lutajući naokolo, između
domova mojih prijatelja i zemalja. Osećao sam da je moja sudbina da budem bez
korena i bez sidra. Možda je ovo iskustvo bilo traumatičnije nego što sam
mislio. Svakako je ostavilo dubok trag.“
Srećan je što je u prilici da
kaže kako su se okolnosti promenile i da se ta promena možda ogleda u činjenici
da Obećanje za temu ima kuću; komad zemlje. „Imamo sukob u vezi sa tim, u
junacima, i među njima, ali barem postoji nekakav osećaj mesta u srcu knjige.“
Obećanje, za koje je dobio Bukerovu nagradu, pošto je pre toga tri
puta bio u najužem izboru – jedna je od najduhovitijih proza o sahranama. Na
desetak godina, počevši od 1986, porodica se okuplja tužnim povodom.
Prva celina vezana je za smrt
majke koja je učinila dve stvari pre odlaska: vratila se judaizmu i obećala da
će porodičnu kuću ostaviti služavki.
Pitanja (post)aparthejda otvaraju
se tiho, ali naposletku udaraju poput groma, slično onom koji pogodi njegovu
junakinju u detinjstvu. Likovi drugačije sagledavaju stvari. Devojčica zbog
sprženog dela tela ne voli roštilj, dok otac munju poredi „sa Mojsijevim
silaskom s planine“.
„Da li se lepo provodite“, pita
tetka, zaboravivši da su na daći.
Podvlačimo rečenice: „Zašto
nameštaj uvek izgleda nedužno, ma šta da se dešava na njemu?“ Ili: „Spušta
ruksak na pod i stoji, gleda oko sebe. Ne žuri joj se da se raspakuje, još ne.
Ima vremena za spuštanje sidra. Još malo da uživa u prividu da je i dalje u
pokretu, da nema dom.“
U najnovijem delu, soba se poredi
s praznim listom hartije; da ne pominjemo grobnicu... Očigledno, radi se o
beskućništvu u rođenoj kući, strahu da će prolazak kroz ulazna vrata doneti
veliku promenu.
David Albahari negde kaže kako je
godinama radio s rediteljem Purišom Đorđevićem u sobi za montažu, „gde se
odigrava celokupna čarolija filma“. Video je kako cela stvar nastaje od
kadrova, snimljenih izvesnim redom – nikada onim kojim ulaze u konačnu verziju.
Obećanje je ispripovedano upravo „filmski“; pokretnom kamerom. Na
66. stranici tetku dovlače „u kadar“, ali je magično – kažemo – kako pripovedač
romana U nepoznatioj sobi,
prisećajući se pešačkih ruta, neprimetno prelazi iz prvog u treće lice.
Otkuda da je došao do takvog
postupka? Koliko izmena perspektive ima veze sa distancom? Najpre onom između junaka na putu po svetu, recimo,
Dejmona i Rajnera, Nemca od glave do pete obučenog u crno – kako se inače
oblačio i Vojislav Jakić, sin sveštenika, koji je sa ocem ponekad odlazio na
posao, na sahrane, barem prema šturim podacima i fotografijama s interneta, što
s ovom fikcijom sigurno nema veze.
Druga distanca? Narator se seća
putovanja.
„Nisam planirao taj mali trik;
dogodilo se spontano tokom pisanja, a ja sam takav postupak zadržao osetivši
njegov potencijal. Mislim da funkcioniše jer prava tema knjige nisu isključivo
putovanja i odnosi kakve opisujem; radi se o tome kako se te stvari pamte. U
sećanju ponekad to jeste Ja, kada se
vraćamo na trenutke kao da ih ponovo proživljavamo, u Prustovom stilu. A nekada
ste izvan sebe, pa gledate sopstveno ponašanje kao da samog sebe ne poznajete,
i treće se lice čini prikladnim.“
Radnja Dobrog doktora smeštena je u nekadašnji glavni grad houmlenda, u
siromašno i nerazvijeno područje u Južnoj Africi – saznajemo u uvodnoj belešci
– za vreme aparthejda dato na „samoupravljanje“ raznim crnačkim „nacijama“.
Lekar Lorens Voters dolazi da volontira u ruševnoj bolnici, deleći skoro
napušteni prostor sa kolegom Frenkom Elofom.
Nalik prethodno pomenutim
naslovima, ovde su dva različita karaktera u istom sobičku; barem ne u vreći za
spavanje. Postoji i mapa, doduše, ona sa rasporedom parcela na groblju. Uz to,
prepoznatljiv pokušaj da se čovek sakrije od vlastitog života; sekunda kada se
junaci naprosto odjednom raziđu, „kao da se vrata među njima zalupe“.
Pripovedač redovno prepoznaje
tren u kome se promeni raspored tela u prostoriji, posle čega čovek stiče
utisak da više nije isti. Pitanje vremena? „Držeći me za ruku, uvela me je u
prostor u kojem vreme stoji i sećanje nema moć.“
Istorija je živa! „Prošlost se
događala malopre. Još uvek nije prošlost.“
Idealista, rešen da sprovede
promene u bolnici, sudara se s korupcijom, nasiljem i banalnošću.
Da li pisac namerno ponavlja
motive, poput slike sastajanja i razilaženja dva ili više junaka?
„Ne razmišljam svesno o tome, ali
tačno je da sam zainteresovan kako ljudi mogu da se povežu na prisne načine, i
kako ta veza može da se prekine i udalji ih u sekundi. Deluje stvarno na
stranici, jer govorimo o vrlo prepoznatljivoj pojavi iz stvarnog sveta.“
Pre nego svako krene svojim
putem, poručujemo da će izdavačka kuća Dereta uskoro objaviti srpsko izdanje
romana Arktičko leto. Kakav nas svet
tu čeka?
„Veoma drugačiji od onih
prikazanih u ostalim knjigama! Govori o E. M. Forsteru i dvanaest godina koliko
mu je trebalo da napiše Put u Indiju.
Južna Afrika se ne pominje ni rečju! Forsterove borbe vezane su za ljubav i
seksualnost, nova tema s novom pozadinom. Nadam se da će tamo pronaći čitaoce.“
Mića Vujičić (NIN, 6. april 2023)