Dimitrije Vojnov, dramaturg 

Poslednji dani Kurta Kobejna

Dimitrije Vojnov je stekao filmsku slavu tumačeći lik dečaka Zorana u kultnom filmu “Tito i ja”, nakon čega je dostigao vrhunce u svetu domaće filmske kritike, a usput se istakao i svojim filmskim scenarijima. No, ono što je poslednjih meseci aktuelno, a dolazi iz dramaturške radionice Vojnov, jeste Dimitrijev dramski tekst “Velika bela zavera”. Ova drama koja govori o poslednjim danima Kurta Kobejna, tragično preminulog frontmena grupe “Nirvana”, izazvala je pažnju domaće javnosti kada je objavljena u časopisu “Teatron”. “Velika bela zavera” će već ove jeseni doživeti svoju beogradsku premijeru.

Dnevnik: Kako je došlo do toga da za glavnog junaka svoje drame izaberete Kurta Kobejna?

Dimitrije Vojnov: Tokom studija dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti, važio sam za notornog filmofila koji je potpuni pozorišni analfabeta. Filmofil sam, naravno, i danas, iako ću kao pisac celovečernjih ostvarenja debitovati u pozorištu. Iz tog filmofilskog pristupa pozorištu, ja sam pozorišnoj konvenciji prišao sa priličnom svežinom. Naročito, u okvirima onoga što se smatra potentnom pozorišnom temom. Naime, u svojim školskim dramama radim pozorišne dramatizacije stripova i pišem o rokenrolu. Ovi segmenti pop-kulture se kod nas smatraju hermetičnim. Međutim, mislim da je pozorište kod nas generalno pojava u kojoj se na sceni prikazuju priče smeštene u milje o kome publika nema pojma. Dakle, ako gledaoci mogu da nanjuše dramu u priči o vojvodi iz 15. veka o kome ne znaju ništa, valjda ce moći i u Kurtu.

U drami iznosite teoriju da je Kobejna ubila muzička industrija?

Mislim da je to vrlo pojednostavljeno čitanje onoga što ova drama prikazuje. Naime, zaverenička atmosfera “Velike bele zavere” kao postavke je moja obaveza, kao pisca, da postavim jedan logičan sklop događaja koji će na bazi čiste mehanike držati pažnju gledalaca. Međutim, ispod toga što sprečava publiku da zadrema ili izađe postoji nešto drugo. 

Koliko je teško i opasno napisati dramu o čoveku koji je zaista postojao? Da li je opasnije napisati takvu dramu ili “dovesti” Kobejna na scenu?

Kad je reč o sceni, ovo će biti savremena predstava u kojoj nećemo ubeđivati publiku da je to zaista Kobejn pred njima. Kad je reč o tekstu, najveća klopka u pisanju o stvarnim ličnostima, a pisao sam već par puta na tu temu, jeste pronalaženje tačke u kojoj ćeš reći da se završava tvoje kopanje po faktima i počinje tvoje građenje drame. “Velika bela zavera” ima solidno postavljenu tačku kraja faktografije i početka drame. Maksimalno sam iskoristio činjenicu da postoji praznina u kojoj se ne zna šta je Kobejn radio pred smrt.

To rešenje sam koristio i u svom biografskom TV scenariju o Knezu Pavlu. Tu sam, doduše, crpio i dosta inspiracije iz same faktografije, i žara kojim je obdelavana u radovima teoretičara zavere u okupiranom Beogradu.

Inače, privatno sam daleko od teoretičara zavere. Pomiren sam sa sudbinom.

U jednom intervjuu ste izjavili da ste do sada napisali dva ozbiljna dramska teksta. Hoćete li da nam oktrijete o čemu se radi u drugom komadu?

Postoje dva ozbiljna teksta pored “Velike bele zavere” koje jako volim. Jedan je dramatizacija Frenk Milerovog stripa o ostarelom Betmenu “Povratak Crnog viteza”. Plašim se da taj tekst verovatno nikada neće biti realizovan zato što stripu prilazi sa jedne filozofske strane. Superheroji su kod nas doživljeni kao materijal za ironiju. Mi ne umemo da čuvamo heroje, a ovo je drama o tome. Nadam se da će “Velika bela zavera” možda biti moja ulaznica da sa nekim većim autoritetom nudim tekstove, pa tu može biti šansa za Betmena. 

Drugi tekst je moja diplomska drama “Bebina noć u gradu”, na kome još radim. Mislim da sam u ranoj verzij teksta uspeo da izbacim neku unutrašnju, generacijsku zver. Sada samo moram da je obuzdam i upriličim za javnost. 

Pojavićete se u liku studenta u novom filmu Milutina Petrovića “Jug Jugoistok”. Vraćate li se i glumačkoj karijeri?

U “Jug Jugoistoku” se pojavljujem u sceni koja će, ako Bog da, za par decenija biti doživljena kao scena napada KKKovaca u Grifitovom “Rađanju jedne nacije” gde su pod KKK kukuljicama statirali budući nosioci holivudskog filma i rediteljske umetnosti.

Milutin je moj veliki prijatelj i učitelj. Verujem da će “Jug Jugoistok” biti važan film.

                                                                                                        Mića Vujičić

                                                                                                          Foto: Imre Sabo