Ne
može se bogatstvo izraza glumca ili glumice svesti na rečenicu-dve.
Pa opet mi za takvim mestima uporno tragamo po starim knjigama i
novinama, tražeći u tekstovima onaj podvučeni red koji bi ipak
mogao da bude jezgro oko koga nastaje čitav spektar različitih
likova.
Recimo,
slikar i reditelj Mića Popović, u razgovoru sa Milom Gligorijevićem
kaže da je Danilo Bata Stojković često tumačio ljude što se
„dosećaju sa zadrškom“, proizvodeći dvostruko dejstvo. I da
nasmeje i da zabrine.
Zaista,
dovoljno je setiti se njegovog „oklevanja“ da katkad izgovori
rečenicu; izraza kakve je u tim trenucima pravio očima, ustima ili
rukama prislonjenim na grudi.
U
pozorišnim referatima
Jovana Hristića – gde piše koliko je Rahela Ferari „stručno,
nepogrešivo odmeravala komičku stilizaciju i neposrednu životnu
uverljivost“ – brzo smo pronašli i Zorana Cvijanovića (1958),
umetnika koji radi više od pedeset godina.
U
hronici života u beogradskim pozorištima tokom novembra i decembra
1982, pišući o postavci Hrvatskog
Fausta
Slobodana Šnajdera u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u režiji
Slobodana Unkovskog – Hristić beleži da Cvijanović igra „sa
osećanjem za grotesku i karikaturu“.
Tri-četiri
leta kasnije, u Zvezdara teatru, ponovo gleda Unkovskog, sada
Tetovirane
duše Gorana
Stefanovskog: „Dobro probranim grotesknim pokretima, Zoran
Cvijanović igra…“
„Mladi
Cvijanović u ulozi grbavog Mileta“ jeste za Hristića otkriće
večeri nakon Kovačevićeve drame Sveti
Georgije ubiva aždahu
(Atelje 212; 1986): „Svaki pokret njegovog deformisanog tela, svaka
reakcija koja se kroz to telo mora probiti, bili su izvanredno
pogođeni i odmereni.“
(Radar, 18. april 2024)