Pred
dolazak na ovogodišnji festival Krokodil, jedan od najpoznatijih
francuskih i svetskih književnika govori za Radar
o svom novom romanu Godišnja
gozba grobarskog bratstva
Etnolog
David Mazon, glavni junak romana Matijasa Enara pod naslovom Godišnja
gozba grobarskog bratstva (izdavač:
Akademska knjiga; prevod: Tamara Valčić Bulić) – dolazi u La
Pjer-Sen-Kristof, mestašce sa šeststo četrdeset devet stanovnika.
Selo zove Divlja misao, vodi anketarske razgovore sa meštanima,
prepričava doživljaje iz jedine kafane. Muči se sa „postmodernim
seksom“ preko kamere, slaže tetris, koristi digitron na kompjuteru
da se igra inverzivnim brojevima.
Uzgred,
od početka vodi dnevnik!
Pisac
menja registre, narator napušta dijarističku formu posle prve
četvrtine dela od četiri stotine stranica, premda mu je zabavno
vođenje takvih zapisa – „imate utisak da pričate s nekim“.
Slaže
li se Enar sa pripovedačem? Uvodno, naizgled čvrsto vezivanje za
„vreme“, donekle je vrsta izvanredne varke, nagoveštaj pitanja
bezvremenosti; cele istorije koja ovde živi „istovremeno“.
Da,
živi,
svejedno što kreće iz pogrebnog preduzeća.
„Ovaj
roman istražuje skoro svaki oblik pripovedanja, a dnevnik je jedan
od njih. Terenski dnevnik antropologa je uvek zanimljiviji od samog
njegovog rada. David Mazon nam se prvo predstavlja kroz svoj dnevnik,
a zatim se vraća činjenicama na kraju, u drugoj vrsti priče“,
odgovara Matijas Enar za Radar.
Smatra
da vođenje dnevnika otvara mogućnost da se ništa ne sakrije, da
budete potpuno iskreni, da se otkrijete, te da omogućava preobražaj
Davida Mazona. „Takođe je vrlo ironično. U
traganju za iščezlim vremenom
Marsela Prusta neretko se rezimira na sledeći način: na kraju
Marsel postaje pisac. Svakako, ali on je već napisao 3.000 strana!
Ovo je ista stvar. Na kraju, David Mazon postaje pisac.“
Zanima
ga perverzna seksualnost puževa, razmnožavanje beskičmenjaka,
naročito glista – od početka se u priču uvlače crvi i
patuljasti puževi. Naš sagovornik se smeje. Pitali smo kako se
otvorio rukopis. Da li je čuo da negde stvarno postoji predsednik
opštine, grobar po profesiji, nalik njegovom liku Marsijalu, što
kaže: „Znate, u mojoj struci, čovek nema često priliku da se
smeje…“
Napominje
da je sve izmislio. „Različito je poreklo priča u knjizi.
Geografsko poreklo, region u kom sam odrastao, na zapadu Francuske,
oko grada Niora, na rubu močvare.“
Plod
mašte je da postoji udruženje grobara?
„Bratstvo
grobara, na primer, dolazi iz Praga! Upravo u sinagogi, u Pragu,
otkrio sam postojanje bratstva grobara: tu su bile slike iz 17. veka
koje su predstavljale Godišnji banket bratstva grobara. ‘Da se
uteše zbog svog tužnog zanimanja, grobari svake godine priređuju
sebi veliki banket’, pisalo je ispod slike. Tako je sve počelo.“
Znači
da dobitnik Gonkurove nagrade za Busolu
2015. godine, rođen 1972, romanopisac koji inače živi u Barseloni,
a studirao je persijski i arapski jezik, i dugo boravio na Bliskom
istoku – istražuje pre pisanja. Svi pomenuti modeli mrtvačkih
kovčega ukazuju na rad na terenu – dodajemo – uz neobičnu
molbu.
Ako
je izmislio specijalnu seriju kovčega kakvoj pripada vrsta sa
nazivom „San Remo“ – neka ne otkriva, neka zauvek ostane divna
fikcija.
Priča
da je skupo platio da učestvuje na godišnjem sajmu pogrebnika u
Parizu. Tamo je otkrio čitav svet, sve vrste: „Uključujući
povezani kovčeg, Wired
Coffin,
sa internetom: ne samo da možete tokom ceremonije da emitujete slike
i muziku na malom ekranu integrisanom u kovčeg, već možete da
koristite internet pod zemljom, ako niste zaista mrtvi. Možete da
pošaljeti poruku na Vocap da dođu po vas ili pratite omiljenu
seriju na Netfliksu, ako ne želite da se vratite u život. Sve dok
vaši naslednici plaćaju pretplatu. Kunem se da je to istina.“
Želeći
da ispuni cilj teze („razumeti šta danas znači živeti na selu“),
naš antropolog Mazon kroz snimljene razgovore upoznaje stanovnike
varošice, njihovu istoriju – postepeno gradi karaktere i otkriva
veze među njima, uzimajući za glavnu temu povest i sudbinu
francuskog sela.
Od
početka svi stoje sa dve noge na zemlji, pa odjednom počnu da se
reinkarniraju – duša sveštenika Laržoa počiva u vepru.
„Reinkarnacija
je veoma važna! To je ključ. Zamislite da prekrajate istoriju
Srbije onog dana kada shvatimo da reinkarnacija postoji? Šta su bili
naši kraljevi, naši heroji, naši političari u prethodnim
životima? Žene, životinje. Puževi koje su deca zgnječila,
uzletele ptice koje su oborili lovci, drveće koje su posekle
drvoseče, ponosni vitezovi u borbi protiv Turaka, seljanke koje
obrađuju njive, krompir izvađen iz zemlje… A šta će sutra biti
ti naši velikani, naši moćni političari? Oni koje trenutno
obožavamo? Vlati trave koje je pasla krava, strašne bube, bića
zaslepljena patnjom. Reinkarnacija, dakle, dozvoljava potpunu promenu
paradigme ’Blagoslov je za pisca’. (I za građanina koji sanja.)“
Nije
teško uočiti da je džinovski erudita Matijas Enar stvaralac
rableovskog apetita. Snagu ovakve pohvale znaće da prepoznaju oni
što nisu naročiti gurmani na ručkovima posle sahrana ili pomena,
metaforički govoreći.
Esejizirajući
o Rableu, Milivoj Solar, pored ostalog, razmišlja o preterivanju kao
stilskom sredstvu, parodiji kao tehnici izokretanja, izobličavanju
vezanom „za takozvanu grotesku“, komici…
Francuski
književnik uspeva da složi redove o društvenim klasama,
imigrantima, seksualnosti, hrani, želji, veri, briselskoj politici,
odnosu države prema poljoprivrednicima, te da uđe u lirske opise
(„…na obali vode kleče, da bi oprale svoju kosu, pognute grane
žalosnih vrba“) – pritom nigde ne ispadajući iz ritma, idući
do krstaških ratova i dalje.
Međutim,
onako kako u radnju uključuje reinkarnaciju, ne povlačeći sa sobom
rascvetale elemente fantastike, tako između korica vešto slaže
dotle nespojivo.
Nigde
se ne lome noge lešu da stane u prekratak sanduk – da iskoristimo
detalj iz uvodne celine.
On
tepa motoru na kome šparta po okolini – svom Džoliju
Džamperu,
pominje u istoj rečenici i Lisjena Frojda i Karavađa. Bez sumnje,
mnoge druge pisce, pri čemu su izgleda Klod Levi-Stros i Bronislav
Malinovski bitniji od ostalih.
Deo
beleške od 17. decembra: „Šta da radim? Šta bi uradio
Malinovski? Siguran sam da bi Levi-Stros bio šampion u
video-igricama. Kakvo sranje od zanimanja, antropolog. ’Na koju god
stranu čovek da se okrene, vidi se grad Liburn. To je rečenica
Onezima Reklija u Podeli
sveta’…“
„Ne,
nikako“, ne slaže se. „Malinovski i Levi-Stros pojavljuju se
vrlo malo u knjizi. Oni su daleke tačke svetlosti, pomogli su nam,
svojevremeno, da razumemo svet. Ali svet se promenio, način na koji
ga gledamo se isto promenio. Oni pripadaju muzeju prošlosti.“
-
Šesnaesti
Krokodil
Od
21. do 23. juna, u Beogradu, u amfiteatru i parku ispred Muzeja
Jugoslavije, održaće se šesnaesti festival „Krokodil.“ Na
glavnoj bini čitaju: Nađa Petrović, Marko Tomaš, Matijas Enar,
Faruk Šehić, Filip Grujić, Andrij Ljubka, Arnon Grunberg, Nikola
Madžirov, Hasan Blasim i Dora Šustić, dok u „PičPrič
Specijalu“ pripovedaju Jana Jakimovska, Lila Milić, Mima Simić i
Jelena Veljača. Gosti „Sofa intervjua“ su Brajan Rašić,
Dubravka Stojanović, Feđa Štukan, a u muzičkom delu nastupaju
Duda Buržujka, Jelena Petošević, Ane Paška. Programe vode Mima
Simić, Daško Milinović i Rumena Bužarovska. Ceo program, uz
satnice događaja u „Debatnoj“ i „Dečijoj zoni“, dostupan je
na sajtu krokodil.rs.
(Radar, 20. jun 2024)