Zašto se ne treba plašiti reči usvojenih iz drugih jezika, kako smo se početkom 2020. vratili u srednji vek i odakle šokantna tvrdnja da engleski zapravo „ne postoji“

Merci professeur! Hvala, profesore! – bio je to svojevrsni refren susreta čuvenog lingviste Bernara Serkilinija sa slušaocima i novinarima posle predavanja održanog krajem septembra u Zadužbini Ilije M. Kolarca u Beogradu. Naime, tako glasi naslov njegove autorske televizijske emisije, TV minijature posvećene jezičkim problemima, koja se svakodnevno emituje na kanalu TV5 Monde.

Serkilini je karijeru posvetio izučavanju, razumevanju, odbrani i isticanju značaja francuskog jezika i frankofonije – ističu u Francuskom institutu, gde smo sa njim razgovarali u društvu Sonje Filipović, koordinatorke tribinskih programa.

Podsećaju da je predavao na univerzitetima u Francuskoj i Americi, te da je počasni doktor više evropskih, afričkih i azijskih univerziteta. Potpredsednik je Fondacije francuskih alijansi. Rukovodio je važnim jezičkim misijama – reformom pravopisa, sastavljanjem izveštaja o ženskim oblicima naziva zanimanja, izučavanjem regionalnih i manjinskih jezika u svojoj zemlji. Bio je rektor Univerzitetske agencije za frankofoniju.

U nizu knjiga, na pristupačan način, obrađuje raznovrsne lingvističke teme. Značaj varijanti, reči pridošlice, dijalekte, etimološke zavrzlame…

Poliglota i erudita sa medijskim iskustvom, on žonglira istorijskim podacima i sigurno se kreće po dvorovima i epohama, hvatajući se hrabro ukoštac sa aktuelnim problemima. Duhovit, spreman za polemiku, neposredan u komunikaciji – gledaocu hiljadu i sedam stotina epizoda serijala Merci professeur! deluje nestvarno.

„Verovatno zbog pudera!“, šali se. „I veselih boja u kakve me oblače pre ulaska u studio.“

Pred mnogobrojnim slušaocima na Kolarcu pomenuli ste da francuski predsednik gotovo uvek jeste – pisac. Ili bar voli književnost. Od tada razmišljam o Miteranu.

Nisam ga pominjao na predavanju, govorio sam o aktuelnom predsedniku Emanuelu Makronu. Napravio je nedavno nekoliko fotografija sa knjigama na svom stolu, tri dela francuske književnosti. Ali mogao sam da navedem Fransoa Miterana, čija zvanična fotografija jeste fotografija jednog čitača! On sedi, drži knjigu u rukama i podiže glavu kao da je iznenađen, prekinut u čitanju. Refleksno desnim kažiprstom markira stranicu do koje je stao.

Šta Miteran čita?

U tom trenutku – Montenjeve Oglede. Tokom četrnaest godina njegovog mandata, u svim ambasadama, i po drugim kancelarijama administracije, vidi se pomenuta slika čoveka iznenađenog što su ga prekinuli dok bdi nad svojim starim primerkom Montenja. Mislim da je to jako važno i da nosi poruku.

U Jugoslaviji je preveden Miteranov dnevnik Zrno i slama. Vođen je do 1981, do trena kada stupa na funkciju. Opisuje posetu Beogradu, takođe četiri sata dug razgovor sa Nikolajem Čaušeskuom u maju 1972. Piše: „Čaušesku, nekadašnji radnik u kožarskoj industriji, koji je sa sedamnaest godina (danas ima pedeset četiri) bio najmlađi politički zatvorenik Rumunije, govori na način seljaka. Bukvalno, žvaće svoje reči.“

Miteran se bavio politikom, ali u suštini – bio je pisac. Sa njim nisam razgovarao ni o čemu drugom osim o književnosti. Piše, vodi dnevnik, voli Srednju Evropu. Voli Srbiju, ovu zemlju, dirnut je njenom kulturom i oseća jedinstvo. Zajedništvo od Trsta do Bukurešta.

Kakav je samo stilista! Nastavlja da opisuje Čaušeskua: „Pre nego što ispusti glas, usne mu se miču i vajaju oblik rečenice koja će naići. Lice mu je strogo, izrezbareno, a glavu drži uvučenu u ramena. Oseća se da je uzdržan i zatvoren, pažljiv, oprezan da ništa ne prepusti slučaju, tom smrtnom neprijatelju političkih karijera, na ovim stranama. Ponekad se nasmeje. Tada se iza odškrinutog prozora ukazuje drugi čovek, koji se raduje što živi.“

Upravo sam video Knez Mihailovu ulicu. Takva arhitektura polazi od Trsta i ide upravo do Bukurešta, prolazi kroz ove prostore. Izuzetno snažna civilizacija. Pogledajte arhitekturu oko Dunava… Fransoa Miteran je voleo Dunav Klaudija Magrisa. Postoji dunavska civilizacija. Rekao bih da je Francuska na ivici Evrope, a srce je zapravo ovde... Nije kritika, već činjenica. Mi smo na ivici Srednje Evrope. To objašnjava zašto tražimo druga partnerstva. Recimo, frankofonija, romanski jezici… U odnosu na pomenutu Evropu čiji je centar ovde, Francuska ima interes da bude solidarna sa zemljama romanskog jezika. Portugalija, Italija, Španija čine zapadnu ivicu Evrope. Ovo je moja koncepcija! Smeje se.

Bio bi zanimljiv pokušaj da se izvuku ključne reči na kojima stoji dunavska civilizacija… No, nedavno je objavljeno delo za koje ste napisali uvod. Trista reči koje odražavaju evoluciju naših društava i francuskog jezika. Od ratnika do metaverzuma.

Da, dao sam doprinos tom delu, zajedno sa mnogim drugim autorima. Mali Larus se objavljuje od 1905. Uskoro slavi sto dvadeset leta. Svako novo izdanje obogaćeno je novim pojmovima. Ideja je bila da se sastavi spisak od tri stotine reči koje su se rodile u posebnim istorijskim trenucima i ostaju povezane sa njima, kao svedočanstva. Na primer, vojnik iz Prvog svetskog rata. Poilu. Ratnik. Onaj u rovu… Pre toga, postojao je pridev, poilu (dlakav) a od 1914. koristi se kao imenica koja označava ratnika u Velikom ratu. Naposletku: métavers, metaverzum, virtuelni univerzum u digitalnom svetu. Nas troje: Sonja, vi i ja – mi možda ne postojimo. Virtuelne smo kreacije… Ne smeje se. Šta je dokaz našeg postojanja? Eh, kreature u metaverzumu. Taj rečnik je izbor reči koje svedoče o epohama.

Vaše knjige pokazuju da se reči uporno vraćaju u upotrebu.

Objavio sam jednu o Francuskoj usred pandemije, kada sam uočio fenomen. Čim je došla epidemija virusa korona pomislio sam da će medicinski rečnik odjednom preplaviti francuski jezik i da će biti – engleski. Rekao sam da neće moći! Isprva je trebalo razumeti uzrok bolesti i kako se od nje braniti. Sa prijateljima u Larusu bio sam svedok pokreta stvaranja novih reči. Confinement – ograničenje i zabrana kretanja. Ili masque – maska, u drugačijem značenju. Pre toga, maska se koristila za skrivanje. A u doba korone, ona nas čuva. Stari termini, za koje smo bili ubeđeni da su se uspavali, najednom su se vratili. Lazaret...

Na internetu piše da je lazaret objekat pored mora gde su u karantin stavljali ljude s brodova pristiglih iz luka u kojima hara kuga.

Dolazi iz Venecije. Stigla je u Francusku u 16. veku i nismo je koristili od 18. stoleća. Slušam radio, čujem da se otvaraju – lazareti. Pandemija je podstakla rad na jeziku.

Ne zaboravimo kugu. Te 2020. kao da smo se vratili u srednji vek.

Upravo tako. Pa sva ta stara aparatura… Četkica kojom se u davno doba uzimao bris. Mesto gde se ostavljaju preminuli. Te negdašnje reči počele su da izviru. Dakle, nijedna reč nikada nije mrtva. I nijedna ne treba da nestane iz rečnika.

Sa druge strane, pojedini političari, kako velite, upotrebljavaju arhaizme da bi utvrdili svoju konzervativnu ideologiju. Na predavanju mi se učinilo da mislite na Marin le Pen.

Da. Upravo na nju. Pojačava, akcentuje vulgarnost i igra na kartu da govori narodski. Populisti su lingvistički demagozi. Međutim, francuski narod očekuje od političara da govore pravilno.

Liberté, égalité, fraternité…

Francuska deviza jeste: „Sloboda, jednakost, bratstvo.“ Ovako vidim taj moto: sloboda, jednakost mogu nekada da budu suprotno jedno od drugog. Ali bratstvo je sinteza. Omogućava da se spoje sloboda i jednakost. Zato je za mene bratstvo najznačajnija reč među pomenute tri. Ukoliko bi trebalo da biram omiljenu reč, onda bi to bila reč bratstvo.

Ima aktera na političkoj sceni alergičnih na reči usvojene od emigranata.

U Rečima pridošlicama govorim o njihovom značaju, na šaljiv način. Palo mi je na pamet: šta bi se desilo da sve te reči stupe u štrajk. Šta bi bilo? Iznenada bi nastupila tišina.

Razvijaju jezik u koji dolaze?

Razvijaju. Jezici se uzajamno obogaćuju. Da bi se izrazila nova ideja i koncept, da bi se opisao predmet za koji nismo znali – potrebna je reč. Često ih pozajmljujemo, ali treba ih prilagoditi. Do danas, italijanski je francuskom dao najviše. Cipele, brkovi. Sve iz Italije! Mnogo duguje italijanskom… Ceo bankarski rečnik, počevši od same reči banka. I arapski je mnogo dao, čitav naučni rečnik. Postoji razmena između jezika, hrane se međusobno.

I engleski? Ovo je šala! Intrigira naslov knjige Ministar je trudan, u kojoj govorite o građenju naziva profesija u ženskom rodu. Ipak, knjiga sa naslovom: „Engleski jezik ne postoji“ – to je pogrešno izgovoren francuski?! Lako su mogli da vas nazovu nacionalistom.

Usudio sam se da rizikujem. Nisam nacionalista, nisam arogantan. Jesam se zabavio. Ljut sam što mnogo Francuza smatra da je engleski moderan i da ga treba usvojiti. Zato sam napisao knjigu sa tim naslovom da bih im rekao da je engleski, koji toliko volite, u stvari francuski! Francuski je toliko toga dao engleskom! Ne zaboravite da sam dao jasne signale humora. Nije ništa nacionalističko… Stalno ponavljam da se šalim. Imao sam poverenja u inteligenciju čitalaca i čitateljki. Mogao sam da se prevarim, bila je na vrhu na Amazonu. Ljudi su ostavljali silne komentare. Ljubazne, pozitivne. Osim jednog koji je rekao da to nije moguće, da engleski postoji. I zapitao se kakav je kreten taj autor… Postoji taj jedan koji nije razumeo šaljivu provokaciju.

-

Ne brinite zbog skraćenica

Bernar Serkilini ističe za Radar da se reči skraćuju i u Francuskoj. „Kaže se prof. mat. Profesor matematike. Ne brinem se! Skraćivanje reči uvek je postojalo u usmenom govoru, ali i u pismenom. Hvatate li beleške, vi skraćujete. Jezik je uvek povezan sa kontekstom. Ako držim predavanje ili pišem, reći ću – profesor matematike. U kafiću, dok kucam poruku na telefonu – prof. mat. Ništa zabrinjavajuće. Bitno je pisati! Zahvaljujući digitalizaciji, mogu da konstatujem da se nikada nije toliko pisalo na francuskom, hiljade i hiljade stranica na internetu.“

(Radar, 3. oktobar 2024)