Junaci romana Plavi tonovi ispituju „stanje produžene žalosti“nastale nakon smrti najbližih. Premda fikciju naslanja na distopiju Karin Boje, danska autorka tiho nam otkriva da je kao psihološkinja i sama učestvovala u istraživanjima postoji li lek koji bi smanjio patnju posle najvećih gubitaka

Radnja uvodnog dela romana Plavi tonovi Ane Katrine Boman, objavljenog u Danskoj 2021. godine, smeštena je u april 2011. Prvo poglavlje, u nizu kraćih celina odvojenih za svaku junakinju i junaka, docnije povezanih akademskim istraživanjem „stanja produžene žalosti“ posle gubitka najbližih - zbiva se septembra 2024. Maltene onog dana kada smo u Beogradu, u društvu prevodioca Marka Petrića, sreli gošću izdavačke kuće Heliks, čiju je knjigu sa danskog jezika preveo Radoš Kosović.

Iznenadila se kada smo joj saopštili da se radi o neobičnoj podudarnosti. Kaže da je pišući pokušala da načini skoro pa stvaran svet. „Interesantna igra datumima!”

Premda nije reč o stručnoj literaturi, već o fikciji, dok je završavala rukopis, dijagnoza se doista uvodila u njenoj zemlji. Farmaceutske kompanije i lek na kome rade jesu plod mašte. Tableta nazvana kalokain aluzija je na istoimenu naučno-fantastičnu distopiju Karin Boje (1900–1941). Saznajemo da je pomenuta švedska pesnikinja tamo opisala totalitarno društvo zasnovano na kalokainu, drogi koja primorava čoveka da govori istinu.

Svašta otkriju „reči zahvalnosti” na kraju, ne treba preskakati ta osetljiva mesta. Zahvaljuje se „svim dobrim ljudima u Orhusu“ što su joj otvorili vrata i „svoje srce“ kada je došla u grad „zbog istraživanja“.

Istraživanja?

„Bilo ih je najviše ovog puta“, odgovara Ane Katrine Boman za Radar. „Išla sam, recimo, u farmaceutsku firmu i razgovarala o tome kako se razvija lek. Lično sam učestvovala u istraživačkim projektima. Mada baš davno… Mogla sam nešto da izvučem.”

Dodaje da je takođe morala da popriča sa poznavaocima statističkih programa, jer ih ne poznaje poput Šadi.

Na pomen njenog imena, pošto smo se našli u vremenskom okviru Plavih tonova, nakratko se obrisala granica između realnosti i fikcije.

„Provela sam dve noći u stanu gde živi Šadi. Trčala sam rutom kojom trči. Posetila biblioteku odeljenja za psihologiju da bih pokušala da autentično prikažem stvari.”

Nadovezujemo se: Šadi jede krastavac od juče. „Zadovoljna je, pa preseca krastavac napola i posipa ga solju, a onda seda na kauč. Odatle vidi uzburkano more, i zbog naleta vetra čini se da džinovska hobotnica leži na dnu i ispaljuje mastilo ka površini.“

Neobičan odnos prema imaginaciji - naslanja se na staru distopijsku storiju.

„Svojevrsni hermeneutički krug. Dobijam početnu misao ili ideju, pa idem, istražujem, putujem. Dolaze ideje kakvih ne bi bilo da nisam to uradila. Potom priča krene u potpuno drugom pravcu, jer sam saznala nešto novo. Nemam unapred plan šta ću pisati, nego stiže spontano tokom pisanja.”

Pokazujemo joj redove podvučene na 60. stranici. Elisabet, nakon smrti sina Vintera, pretražuje po internetu (drugi otvaraju pretraživač kada im je potreban „susret sa stvarnošću“) i pronalazi informaciju da u Danskoj godišnje umre 55.000 osoba.

„Zamislila je kako je svaka od njih bila deo velike mreže, nalik na paukove mreže koje su Vinter i ona pravili od šibica i kestenja u jesen. Svaka glava šibice predstavljala bi nekog čiji se život promenio zbog toga što pokojnika više nema.“

Ističe da je mnogo zanimaju izabrane reči. „Želim rečenice koje zvuče kao poezija. Čitam ih naglas da bih videla da li u njima ima ritma. Ritam se ne tiče isključivo melodije, tiče se pripovedanja.”

Duboko ulazi u suštinu žalosti. „Žalost treba razumeti kao kretanje klatna…“ Zaključuje da telo pamti pokrete. Da nas lice odaje dok spavamo. Najglasnije pak odzvanja povik majke kada joj pomenu obdukciju.

„Poznajem nekoga ko je pokušao da čita moju knjigu i u poglavlju video reč - obdukcija. Pomislio je da će mu biti previše… Najteže mesto! Rekla sam neka pokuša da nastavi da okreće strane, da će dalje možda biti bolje.” Ne skriva da joj je važna ta slika: bolnički aparati zvuče slično „talasima što ravnomerno udaraju o obalu”, Elisabet shvata da počinje da diše u ritmu opisanog zvuka.

Krećemo se po obodima, ali u prozi ne zaboravlja složena proučavanja „produžene žalosti“ i mnogobrojna testiranja. Malo manje od četiristo pacijenata; polovina dobija tretman kalokainom, polovina tablete sa kalcijumom.

Napominje da je produžena žalost proglašena zvaničnom dijagnozom. Pokrenula ju je ta činjenica jer gura u prvi plan etička pitanja. „Nisam sigurna da li podržavam. S jedne strane, može da se pomogne ljudima koji se osećaju jako loše i treba im pomoć. S druge, postoji rizik da ćemo razotkriti različite probleme karakteristične za naš život.”

Ima li izbor ovakve teme veze sa činjenicom da je Plave tonove pisala usred pandemije?

„Sećam se da sam bila u podrumu kuće u Orhusu kada nas je udarila pandemija. Istraživala sam, zato sam tamo sedela. Pamtim kako me je epidemija pogodila. Bila sam prestravljena. Ništa takvo nismo dotle videli, otišla sam kod majke.”

Ne misli da su okolnosti previše uticale na prozu. Komplikovano je bilo jer je usporila cela planeta. Život je odjednom postao teži. „Doći do urednika…“

(Nekoliko sekundi ne progovara.)

„Razmislim li o čitavoj tada preživljenoj distopiji – moguće da je postala deo priče…”

Pročitaćemo da ranjivost i psihička bolest nisu isto. Negoduje: „Da li je zaista moguće da čak i žalost, nešto tako duboko ljudsko, mora da se proglasi bolešću?“ Javlja se nedoumica zašto sve treba popravljati. „Zašto čovek ne sme da bude tužan kad neko umre?“

Pisanje ne ide zajedno s gušenjem emocija. Jesmo li nekad u životu spočitali poznaniku-umetniku da je preosetljiv…

„Knjige koje volim da čitam napisali su osetljivi. Verovatno ima načina da se piše bez toga, ali moji omiljeni romani povezani su s osećajnošću, usamljenošću, anksioznošću. Pisanje jeste način da se zaštitimo, da pronađemo balast. Lakše je nego da tek tako ranjiv stojiš otvoren prema svetu. Napisati roman ili upoznati druge kako bismo izneli osećanja... Čovek mora da pronađe funkcionalan način da postoji.”

Popularne su bojanke za odrasle.

„Savršeno. Nisam ih isprobala ali čula sam da se pozitivno govori o njima.”

Junaci Ane Katrine Boman pre udaraju u bokserski džak.

„Pomaže ono što će učiniti da ne sedimo isključivo pred telefonom. Ostavim ga po strani čim radim, da me ne ometa. Remeti činjenica da uopšte postoji. Nama fale stvari u koje bismo mogli da se udubimo.”

Biografija naše sagovornice sadrži obilje podataka. Njen prvenac Agata preveden je na dvadeset tri jezika. Nastupala je za reprezentaciju Danske u stonom tenisu i dvanaest puta osvojila državno prvenstvo. Nedavno je objavila treći roman Akvarijum.

Čitaonica se u Plavim tonovima poredi sa „staklenim kavezom“.

Skreće pažnju da je Akvarijum sasvim drugačiji. Glavna junakinja ima trudnu prijateljicu. „Šta će saznanje o trudnoći načiniti od njihovog prijateljstva… Usamljena osoba proba da uspostavi odnos sa drugima, da pronađe mesto... Akvarijum? Stojimo sa jedne strane stakla. Imamo pogled na drugi svet, ali ne možemo da stupimo u kontakt sa njim.”

(Radar, 14. novembar 2024)