Dominik Renije, profesor na Fakultetu političkih nauka u Parizu, učestvovao je u martovskoj debati Francuskog instituta u Srbiji sa nazivom Društvene mreže i sloboda izražavanja. Pronicljivi analitičar aktuelne političke i društvene scene, hroničar najpoznatijih televizijskih emisija, autor i urednik gotovo pedeset knjiga, kolumnista i polemičar – istraživanja je najpre usredsredio na probleme transformacije političke moći i javnog mnjenja, na izborna kretanja i populizam.

Posle isteka drugog mandata Žaka Širaka 2007. godine, objavili ste knjigu o njemu, tvrdeći da je bio „prvi predsednik stare Francuske u novom, globalizovanom svetu“. Nije mu baš bilo lako da se snađe?

Širak se našao u bolnoj situaciji. Pripadao je staroj generaciji političara, sa pređašnjom kulturom i nekadašnjim mentalitetom, a odjednom se našao u svetu koji je prošao kroz proces globalizacije. Pao je komunizam, Evropa se iznova pronalazila, Kina uzdizala. Naravno, došlo je doba interneta. Mislim da je bio malo izgubljen. Prvi francuski „globalizovani“ predsednik.

Od 1986. do 1988. bio je predsednik vlade. Državu je tada vodio Fransoa Miteran.

Razmišljao je kao Miteran, ali okolnosti nisu bile iste. Deo svojevrsne naklonosti prema Žaku Širaku objašnjavam činjenicom da su se Francuzi promenili u toj „patnji“, našli u svetu za koji nisu bili stvoreni. Od prosvetiteljstva su bili ubeđeni da su oni sve osmišljavali. Francuska revolucija, Deklaracija o pravima čoveka… Razumete, zahvatali su celo čovečanstvo. Na izvestan način, filozofski govoreći, „globalizovali“ su svet. Da biste bili Francuz, bilo je neophodno da govorite francuski i prepoznate se u univerzalnim vrednostima. Zato je bilo tragično kada su se stvari izmenile. Nisu se više osećali kao kod kuće. Dok je bio premijer, Širak jeste bio blizak Miteranu. Međutim, taj period je bio pri kraju. Miteran je umro 1996, Širak je došao na njegovo mesto i pokušao da vlada onako kako je naučio u bivšem poretku. Nije išlo.

Globalizacija je uticala na pojavu populizma i nacionalizma?

Sve populističke struje praktično jesu nacionalističke struje. Pošto se desila globalizacija, populističke partije su shvatile da je nacionalizam odbačen tokom tog procesa. Jesu oni govorili o nacionalizmu, ali nije bilo kredibiliteta. Promenili su se… Te stranke nisu obožavale sopstvene nacije nego autokratske režime. Frapantno! Većina njih nije volela Ameriku. Danas obožavaju Donalda Trampa. Dive mu se, jer je autoritarna figura. Čak ga brane, taman išli protiv svoje zemlje. Populisti u Francuskoj, u Nemačkoj, bilo gde, slažu se sa Trampom, taman ne odgovaralo interesima njihovih zemalja.

Proučavali ste populizam. Kasnije „novi populizam“ – te reči nalazimo u naslovima vaših knjiga. Kako ćete nazvati ovaj najnoviji? Populizam s motornom testerom?

Nova struja. Vuče korene iz davnina, naročito iz Amerike, iz sedamdesetih godina prošlog veka. Predsednik Argentine? Bio je pod uticajem te američke tradicije. Ista struja dala je Trampa. Tramp nije ideolog, ali sve oko njega, pa i republikanska partija, jeste nadahnuta pomenutim nasleđem. Govorim o nečemu što se osamdesetih pojavljuje oko Ronalda Regana. U tom trenutku prima u posetu francuskog lidera, taj se divi Reganu. Znate ko? Žan-Mari le Pen! S tim da se mnogo razlikovao od ćerke. Ali jeste predstavljao ono što sad prepoznajem kod Mileija ili Ilona Maska. Populistički ultraliberalizam.

Ijan Buruma je skoro rekao da su liberalne i stranke centra isuviše tehnokratske, previše fokusirane na birokratiju, da nemaju ideologiju.

Moguće da nije tako u Srbiji, ali u Evropi više nema ideologija. Gotovo da nema religije. Nema patriotizma. Nema zajedničkog verovanja. Pa nema istorijskog perioda koji bi bio sličan ovome… I sve jako odgovara populistima, jer je populizam ideologija odsustva ideologije. Populizam okuplja osobe koje su napustile svoju ideologiju, bila leva ili desna. Privlači razočarane, ljute ljude. Takvi se skupe oko lidera, dok im ovaj obećava, u stvari pokazuje snažnu volju, pa viče: „Ja ću sprovesti ovo, ono…“ Da ga pitate šta će učiniti, nećete dobiti razumljiv odgovor. Energija koja ne ide ni u jednom pravcu. Politička praznina na kraju vodi države ka želji za autokratijom.

Karakteriše je mržnja prema intelektualcima?

Ima istine u tome. Ne smetnite s uma da klasa intelektualaca ima ulogu da posmatra društvo i analizira ga, a ne da vlada umesto naroda. A ta klasa jeste želela da vlada. I ta je želja takođe hranila populizam. Rekli bi da će nešto uraditi. Ljudi bi im odgovorili da nisu to od njih tražili. Intelektualci bi onda odgovorili: „Ipak hoćemo, jer je dobro za vas.“ U tome vidim problem.

Nećemo preskočiti društvene mreže. U magazinu Tajm, objavljen je 2017. portret Emanuela Makrona. U članku napominje da ne koristi Tviter jer mora da zadrži distancu zbog prirode svoga posla. Zanimljiva misao, ali evo – „tvituje“.

Ne možemo da ne pripadamo digitalnoj realnosti. I da ne stavljate postove na društvene mreže, govoriće se o vama. Prava politika, umetnost vladanja, pretpostavlja da ćutite, razmišljate. Podrazumeva da delate, pa nestanete. Digitalna stvarnost primorava vas da budete prisutni dvadeset četiri sata. Da neprekidno govorite i odgovorite svima. Postanete brbljivi.

Kako to utiče na politiku?

Potpuno obesmišljava i omalovažava politiku. Ukida njenu vrednost. „Vladati“ nema više onaj prestiž, nema isti autoritet u moralnom smislu. Postaje vrsta prokletstva, ne možete da izbegnete pomenuti numerički svet koji ne dozvoljava da se vodi velika politika. U suštini deluje da je politika prognana iz života. Neprekidno komuniciramo, ali nemamo uobičajene odnose: razgovore, diskusije, duboke analize. Najpre između građana, onda između građana i vlasti.

Imamo isključivo privid slobode izražavanja na internetu.

Da. Imamo slobodu da govorimo, ali nema ko da nas čuje. Možeš da saopštiš nešto što je istina, u prilici si da kažeš bilo šta – isto je! Krajnje opasna stvar.

Makron je 2017. takoreći pobedio bez stranke. Esejizirali ste o problemu nestajanja političkih partija u tradicionalnom smislu.

Makron je pokazao taj fenomen. Stvorio je asocijaciju i ona je postala partija. Ipak, ne istinska, prava. Recimo, nema lokalnih odbora. Nije ukorenjena. Nije stvorila ideje, nije zaživela. Bar za sada nije dala njegovog naslednika. Makron završava mandat 2027. i sa tom je makronističkom partijom praktično gotovo. Valjda partija treba da nadživi odlazak šefa.

Kolege stalno debatuju ko je novi lider Evrope. Pominjali su Makrona, ovih nedelja govore o Donaldu Tusku. I tako redom.

Radikalna je situacija sa Trampom i Putinom. Ako se i dalje dogovaraju, razumeju, nastave da se slažu, to jeste pretnja za nestanak Evrope. Ukoliko Evropljani shvate da mogu da nestanu kao unija, oni mogu ponovo da učine da se rodi Evropa. Snažnija od prethodne. Ovo je odlučujući trenutak! Na ivici smo da se nađe dogovor sa Velikom Britanijom, biće integrisana, pronaći će se način. Vidite, kao da se potire Bregzit... Tu je Norveška. I Kanada se približava… Aktuelna kriza primorava Evropljane da izmisle jaču Evropu. Moje je mišljenje da je ovo pravi momenat i za Srbiju! Tren kada treba iznova stvoriti evropsku geografiju.

Pojedini teoretičari napominju da treba stvoriti inkluzivni centar u Evropskoj komisiji, da treba uopšte preispitati na kakvim temeljima stoje partije koje pripadaju centru.

Teško pitanje. Nova Evropa biće primorana da se koncentriše na nekoliko tema, a ne da radi kao pre, da brine o svemu i svačemu – nikako da ide u svim mogućim pravcima. Mora da postavi ključna pitanja, u strateškom smislu. Zajedničke granice, vojna moć, naučna moć, obrazovanje, ekonomski prosperitet. Od 1945, zbog masakra u Prvom i Drugom svetskom ratu, pa kolonizacije, evropske države odustale su od toga da budu moćne, snažne u političkom vidu. Ideja je bila da živimo kao skup dobro udruženih država, pacifističkih, bez neprijatelja, bez vojske, da se trguje sa celim svetom. To je vizija istorije koja ne postoji kao realnost! Nemoguća je. Zamislite, šokirali smo se jer politika fundamentalno predstavlja odnos snaga.

Pratite li događaje u Srbiji?

Najpre bih rekao da gledano iz Francuske, ono što se dešava u Srbiji, jeste nešto veliko. Značajan događaj. I zagonetan! Enigma je u obećanju nečeg novog. Nešto se novo osmišljava i stvara. A stvara – mladost! Postoji dovoljno elemenata da budemo sigurni da je ovo pronalazak koji može da bude veoma važan. Problem je u tome što su mladi toliko čisti da je teško da se njihov mirni pokret transformiše u političku organizaciju. Da bi se stvorila istorijska situacija, potrebna je politička organizacija. Danas je reč o čistoj energiji, dobronamernoj, prosvetljujućoj. Ali ako nema te organizacije, energija može da se rasprši, pa ostane samo tužno sećanje.

Plašim se da svi znamo šta znači osnovati političku organizaciju.

U nekom momentu, pokret treba da uđe u nešto što bi bilo opipljivije, praktičnije, manje čisto. To vam je kao kada slikate kuću iz svojih snova. Imate čiste ruke. Crtate i lepo vam je. No, kada želite da je izgradite, treba zasukati rukave. Jedino će tako nastaviti da egzistiraju! Kažem: manje čista, ali neophodna faza. Danas je pokret lep, ali mora se ići ka praktičnijem obliku. Paradoksalno je, znam… Znak nade, beznadežan u odnosu na politiku. Evropska unija se pritom ne ponaša prikladno. Svi možemo da budemo razočarani njenim ponašanjem i budemo ljuti na nju. S tim da treba imati u vidu da će promeniti stav kada studenti postanu politička organizacija.

Dodatni paradoks je što će ljudi koji jesu za ulazak u Evropsku uniju izgubiti takav interes u međuvremenu, a tamo će jednog dana ući oni kojima tako nešto i nije najpreče.

Znate šta mislim? Veliki omladinski pokret, podržan od drugih generacija, treba organizovati u veliku partiju koja bi prozivala Evropu. Neverovatne su demonstracije koje smo videli! Načinite parolu za protest: „Evropo, šta ti radiš?“ Trebalo bi da mnogo demonstranata nosi taj transparent da bi se stvorio politički odnos sa onima koji predstavljaju evropske institucije.

(Radar, 3. april 2025)