Autor dokumentarca Jozef Čapski (1896-1993), svedok veka govori o junaku svog filma koji je preživeo masakr u Katinjskoj šumi, ostalim zatočenicima držao predavanja o Prustu u ruskom logoru, te sreo najveće umetnike ali i krvnike 20. veka

Najvažniji događaji prošlog veka žestoko su uvukli poljsko-francuskog slikara Jozefa Čapskog u svoj vrtlog. Danas se trudimo da govorimo o njemu, pitajući se da li bi neki od tih velikih, jezivih talasa mogao da se vrati i zapljusne nas svom silinom.

Prošle nedelje, u Evropskoj kući, na uglu Knez Mihailove i Zmaj Jovine ulice, prikazan je dokumentarni film Jozef Čapski (1896-1993), svedok veka. Projekciju su priredili Poljski i Francuski institut u Beogradu, u okviru predsedavanja Poljske Evropskoj uniji. Upravo tu smo rekli reditelju ostvarenja, Andžeju Volskom, da nas je Čapski najpre privukao knjigom Izgubljeno vreme, delom od stotinak strana, sačinjenim od predavanja koja je o Prustu držao ostalim zatočenicima u ruskom logoru tokom Drugog svetskog rata. Očito je hteo da ih podseti da napolju postoji i drugi, stvarni svet, na temelju romana U traganju za izgubljenim vremenom. Poznati slikar načinio je crteže-beleške po sećanju, takoreći mapirao putanje likova; postavio putokaze, iako zatvoren u drvenoj baraci, na minus 40 stepeni.

Šta je opčinilo Volskog, autora četrdesetak naslova snimljenih za francusku, poljsku televiziju, Bi-Bi-Si, stvaraoca specijalizovanog za biografije?

„Imao sam priliku da upoznam Čapskog, mislim da je to bilo 1983“, kaže za Radar. „Odmah se videlo da je izuzetna ličnost, osoba što zrači. Nađete li se u njegovom društvu, jako je bilo teško – ćaskati. Brzo se prelazilo na značajne teme. Spadao je u onu vrstu ljudi koja nosi nešto neopisivo u sebi, ima auru. Čim sednete, u trenu, uspostavlja se direktan kontakt. Ne možete da ostanete ravnodušni.“

Koscenarista filma Agnješke Holand Evropa Evropa, nominovan za Oskar 1992, dodaje da je voleo da priča. „U filmu govori na četiri jezika. Na poljskom, francuskom, nemačkom i ruskom. Jezici detinjstva!“ U arhivima je video koliko lako menja „registre“. „Važno je, jer otkriva kosmopolitsku dimenziju, a kosmopolitizam se odražava na otvorenost i najlepše oslikava ličnost.“

Rođen u Pragu, u tadašnjoj Austrougarskoj, Jozef Čapski je detinjstvo proveo u malom mestu na istoku Poljske, nedaleko od Minska. Bilo ih je sedam, pa i mnogo dadilja, tutora. Rasli su u strogom katoličkom okruženju. Nemica ih je učila nemački, Francuskinja – francuski, a Poljakinja – da muziciraju. Majka, kći austrijskog diplomate, privržena poljskoj kulturi – „zbog koje se osećao kao Poljak“ – umrla je kada mu je bilo sedam. Otac-Poljak išao je u rusku školu u Sankt Peterburgu. Otkrio je Tolstoja, Krojcerova sonata učinila je da mu jeza prođe niz kičmu, razmenio pisma sa slavnim piscem, pa i sâm otišao u taj grad da studira, kod ujaka barona Aleksandera Majendorfa, isprva pravne nauke. 1917!

Istorija je otvorila čeljusti, našao se u haosu između dve revolucije i završio u vojnoj školi. Knjiški moljac – svedočiće – nenaviknut na nasilje, dezertirao je videvši prvo ubistvo.

„Često se čuje da je nečiji život bio roman“, nastavlja Volski. „Važi za Čapskog! Neverovatno šta je sve proživeo.“

Recimo, bio je kod prijatelja i pozvali su ga da ostane na večeri. Imali su instrumente, svirali su klavir i violinu, dok je u uglu sobe sedeo nepoznati gospodin. Knez Lavov koji je vodio vladu nakon Februarske revolucije! Pomenutog leta i dana kada je morao da se povuče. Brzo će oktobar…

Pet meseci po početku boljševičke revolucije, Čapski se vraća i hoće da služi Poljskoj. 

Dali su mu 14.000 rubalja da otputuje natrag i pronađe zarobljene kolege. Zinovjev, Trocki – uspeva da dođe do Elene Stasove. Kancelariju opisuje kao ćeliju s Lenjinovom i Marksovom slikom; s dva telefona. Kazaće mu da su ubijeni, tačno kad i gde, da uzalud traga. Tada će početi da ga opsesivno muče pitanja granice optimizma i pacifizma. U hodniku, na vratima, utučen, pročitaće prezime Mereškovski. Pročitao je ranije roman toga pisca o Leonardu da Vinčiju i sada je ušao u njegov stan. Mereškovski će donekle rešiti pomenutu tešku, tolstojevsku dilemu, sedeći za velikim stolom, vičući ženu Zinu. „Rat je greh“, saopštiće, „ali se boriš za bolji svet, moraš da prihvatiš i učestvuješ“.

U Krakov je stigao 1920. da studira slikarstvo i postao deo značajne slikarske grupe kapisti. Sanjarili su i insistirali na „čistom slikarstvu“. Otišao je u Pariz sa tim slikarima i priredio žur na kome je Pablo Pikaso pohvalio prisutnog Pjera Bonara. 

Ahmatova mu je posvetila pesmu?

„Da. Sreli su se dva-tri puta.“

Nalik Mereškovskom, lako je sreo druge značajne ličnosti 20. veka. Išao je kod Koktoa, Žida, Kamija… Bio prijatelj s Malroom.

„Dolazi Drugi svetski rat. Zarobili su ga Rusi. Čudom izbegava masakr u Katinjskoj šumi. U ledenom Sibiru drži predavanja o Marselu Prustu. Vidi da su nestali mnogi poljski oficiri. Ne sluti da će uskoro, drugi put u životu, on krenuti u potragu za njima i da će tek u Iranu shvatiti da su ubijeni.“

Pamti da su zavideli kolegama što odlaze. Govorkalo se da idu u Grčku. Sanjarili su da i oni krenu. Nisu znali da je Staljin naredio da pobiju Poljake.“

Kako se spasao? Preživelo ih je manje od četiristo?

„Zarobili su ih Sovjeti. Famozni pakt Ribentrop-Molotov. Zna se da ih je 22.000 ubijeno. Gledali ste film  Andžeja Vajde! Kako je poticao iz aristokratske porodice, s mnogo veza u Nemačkoj, Austriji i Poljskoj, pretpostavlja se da je neko intervenisao, čak direktno kod Staljina. Visokopozicionirani član porodice u Austriji? Ko zna… Nagađanja…“

Opet je pošao u Rusiju, kao vojnik generala Andersa, da ispita šta se desilo, nanovo tražeći drugove kojih više nema. Odlučan, hteo je do Berije, da ispita slučaj, ali završio je u hotelu i danima čekao telefonski poziv. Niži funkcioner NKVD-a pokazao je kartu: po celoj zemlji označene logore. Svestan šta se dogodilo, probao je da Ruzveltu dostavi papire i dokaze, ali će docnije saznati da nije bilo šanse, valjda da bi se sačuvao Staljin.

No, vidimo snimak svedočenja Čapskog u Frankfurtu 1952. Odlučan, neustrašiv, glasan, sa aurom kakvu opisuje Volski, verovatno osećajući veliki dug prema nastradalima, ističe da nema sumnje da su ih u Katinju sve pobili Sovjeti i direktno optužuje Beriju i Staljina, ne isključivo „sadiste iz NKVD-a“.

Stižu vesti i o zverstvima u nemačkim logorima, a on postaje žrtva cenzure u Poljskoj. Dvadeseti vek ga ne zaobilazi, nema veze što je u Parizu, gde predstavlja vladu u izgnanstvu i osniva časopis Kultura. Dve stotine brojeva držaće do kraja na policama kraj kreveta – antikomunistički i antinacionalistički list, kako ga definiše, okupljajući oko sebe najznačajnije intelektualce tog doba.

„U vreme komunizma“, priseća se Volski, „reč Katinj bila je zabranjena.“

Junak njegovog filma, učesnik revolucija, bio je zbunjen činjenicom da treba da ratuje s Rusima. Ograđujući se od fraze da se istorija ponavlja, ne možemo da smetnemo s uma činjenicu da postoje događaji koji se preslikavaju s vremena na vreme.

„Istorija se ponavlja, s tim što dolaze nove generacije. Prošlost zato jeste manje prisutna. Upada se u istu zamku“, smatra Volski.

Zbog svih nedaća, pošto su slike izgubljene i uništene po spaljenim kućama, Čapski u pedesetoj kreće iz početka. Izučavao je impresionizam, postimpresionizam, ekspresionizam, želeći da ispita uticaje. O kom je pravcu reč? Napisao je knjigu o Sezanu.

Naš sagovornik nas podseća da je dvadesetih pripadao grupi mladih slikara u Krakovu. „Svi su otišli u Pariz, jer o tom gradu sanja svaki slikar.“ Čini mu se da je sve do pedesetih tražio sopstveni izraz.

„Gledate li te slike, od 1920. do 1950, vidite razne uticaje. Posle nalazi svoj svet. ’Kadriranje’ jeste jedinstveno šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih. Naizgled se bavi banalnim, prikazuje svakodnevne stvari, ali način na koji ’kadrira’, ili koristi boje, postaje neverovatan.“

Na pomen kadra, primećujemo da neretko slika prizore iz pozorišta. Šalimo se. Očito mu nije bilo dosta drame.

„Voleo je da citira Pola Valerija. Bog je stvorio Sve iz Ničeg, i to Ništa se baš nazire.“

Pored dvadeset knjiga posvećenih umetnosti, sećanjima na ratove i logore, niza dnevnika i kolekcija eseja, Čapski ima desetak zbirki pisama. Razmenjenih sa Kolakovskim, Gombrovičem, Zbignjevom Herbertom… Očito je okupljao mnogo ljudi oko sebe. Nije bio samotnjak.

„Ne. Imao je puno prijatelja, pogotovo u poznijem delu života. Praktično su mu svake nedelje dolazili gosti da bi pričali sa njim.“

Svedok veka prikazuje da je diskutovao žustro, živo gestikulirajući, dok je pred platnom, ili nad skicen-blokom, sedeo mirno, usamljen, u odelu.

„Slikanje je ispovedanje“, zabeležili smo misao tiho izgovorenu u TV-dokumentarcu.

@Gombrovič

Andžej Volski, reditelj rođen 1952. u Varšavi, napravio je za francusku televiziju film i o književniku Vitoldu Gombroviču (1904–1969), jednom od najboljih pisaca dnevnika u istoriji svetske književnosti. Na pomen tog velikog imena, kazaće da je nekoliko dana pred polazak u Beograd saopštio upravo Gombrovičevoj supruzi Riti da putuje i da je ona s ponosom pokazala jedno starije, jugoslovensko izdanje knjige svog supruga. Naš razgovor s rediteljem se odužio, nije bilo više vremena. Očito svestan naše želje da razgovaramo o tom stvaraocu, Volski je uzeo novinarski notes i ispisao mejl adresu. Pomislili smo da je umoran i da želi da intervju nastavimo elektronskom poštom, ali on je pokazao prstom na stranicu i rekao da se radi o mejl adresi Rite Gombrovič.