Francuski književnik govori o svom romanu Očekujući Mister Bodženglsa koji je preveden na više od trideset jezika, štampan u milion primeraka i pretvoren u film. Takođe, kako je pre toga tamanio termite i radio kao vodoinstalater 

Pred zadivljenim pogledom svog sina, roditelji svake večeri plešu uz klasik Nine Simon. Otuda naslov romana Olivijea Burdoa Očekujući Mister Bodženglsa, objavljenog u izdavačkoj kući Dereta, u prevodu Vesne Cakeljić.

Zapravo, otac i majka, s navikom da se oslovljavaju drugim imenom (Margareta, Žorž, Žoržeta, Mis Liberti), ne prihvataju realnost, već svakodnevno igraju niz igara, ne bi li život učinili interesantnijim. Poster Kloda Fransoa u šljaštećem odelu pretvaraju u pikado tablu jer misle da falšira. Čuveni pop pevač preminuo je 1978. od strujnog udara – saznajemo u fusnoti – probajući da promeni sijalicu u kupatilu, a da ne izađe iz pune kade.

Takođe, obaraju trkačke rekorde u dugačkom hodniku stana, takmiče se u pravljenju kolutova dima. Ispisuju dete iz škole, čestitaju mu što je postao najmlađi penzioner, pa ga sami obrazuju. Dečak pripoveda: „Za matematiku su me prerušavali narukvicama, ogrlicama, prstenjem, koje su me terali da brojim za sabiranje, a onda su me terali da sve skinem do gaća za oduzimanje. To su zvali „striptiz brojeva“…

Čim smo sreli Olivijea Burdoa u Francuskom institutu, na Molijerovim danima, u društvu prevoditeljke Sonje Filipović, saopštili smo da se svet njegove fikcije preselio u biografiju. Kao kada odgledate izuzetan film, pa guglate o glumcu, razočarani što se sve završilo sa odjavnom špicom.

Naš sagovornik rođen je u 1980. u Nantu, borio se s disleksijom, imao haotično obrazovanje (nismo insistirali na autofikcijskim začkoljicama vezanim za striptiz), čitao i maštario, da bi se potom oprobao u različitim poslovima. Bio je agent za nekretnine i „šef istrebljivača termita“?!

„Ja sam napisao biografski tekst za korice. Čerčil je govorio da će mu istorija dati za pravo iz prostog razloga zato što će je on napisati. Poslušao sam savet.“

Ne preskačemo ni očevu poruku: „Za laži se možete u nas pouzdati, pred sobom imate ljude sa iskustvom…“

Insistira na istinitosti tog životopisa: „Namerno sam insistirao na najapsurdnijim profesionalnim iskustvima. Ona moj život čine duboko smešnim. Odista sam bio vodoinstalater. Plaćen da otvaram slavine petnaest dana. Imao sam neobične poslove. Bio sam đubretar, praznio kante. Vidite, to nisam stavio na korice, nije dovoljno poetično. Brati cveće ili popravljati česme u bolnici zvuči poetičnije.“

Navodi da je uz bezuslovnu podršku roditelja, u trideset petoj, po odlasku u Španiju, uveren da je podbacio u svim sferama profesionalnog života – za sedam nedelja završio Očekujući Mister Bodženglsa. Roman preveden na više od trideset jezika, s milion čitalaca, filmskom adaptacijom i brojnim značajnim nagradama.

Humor je najvažniji. „Uvek se trudim da s lakoćom pristupim temama koje su jako ozbiljne.“

Američki pisac Džordž Sonders kazao nam je da humor predstavlja otvorenost; „iskrenost što dolazi iz neočekivanog ili obično nedozvoljenog pravca“.

Burdo potvrđuje: „Izvanredna definicija. Činjenica je da samog sebe iznenadim: pišem dirljive, snažne stvari i istovremeno osećam težnju za humorističkom piruetom. Ne mogu dugo da budem ozbiljan.“

Roditelji ignorišu stvarnost. Ne zarezuju poreznike. Organizuju žurove, prave cirkus.

Nadovezuje se: „Savršeno žive u bezbrižnosti, u mašti. A fantazija je razumska verzija ludosti. U prvom delu knjige, beže od realnosti. Posle shvatamo da majka postaje luda u najstrašnijem smislu te reči.“ Prepoznajemo tren ključan za prozu. „Dolazak inspektora za porez. Mama ne otvara poštu jer dolazi iz zbilje. Izbegava da pogleda pisma. Ne cepa koverte. Ipak, realne okolnosti počinju da ih sustižu. Iz fantazmagoričnog, zalazi u bolest.“

Postoji i pretnja – šalimo se. Ukoliko ne slušaš, otvaraćeš nagomilanu poštu.

„Plus: ako nisi dobar, gledaćeš televiziju. Isto kazna…“

Ne treba uplitati autobiografske elemente.

„Nisam imao televizor. Otac ga nije želeo.“

Večito napetom odnosu fikcije i dokumenta, pripovedač dodaje – laž. Lice i naličje laži.

„Život u tom stanu toliko je čudan da kada dete u školi prepričava šta se dešava – niko neće da mu poveruje. Opet, čim ređa dosadne doživljaje iz učionice svojoj majci, ona ga primorava da izmisli jedan lep dan. Živi laž! Skriva šta se dešava kod kuće, a pred roditeljima izmišlja.“

Interesujemo se da li ga nervira činjenica da njegovo delo povezuju s bajkom. Doduše, otac pominje potrebu da se „potvrdi bajka“.

„Ne razmišljam preterano o prozi pre pisanja. Nakon što završim, odlučujem šta želim da čujem od novinara o svojoj knjizi.“ Zbunjeni smo! „Odlučujem u glavi… Napišu li isto ono na šta sam pomislio, onda to smatram uspehom. Ovog puta mislio sam na puno komentara i docnije sam ih našao u štampi.“

Nije računao na bajku, ali mu se dopada… „Zamišljao sam naslov u novinama: Burdo poziva ludost da pleše. Treći članak objavljen o Bodženglsu, naslovljen je baš tako. Realizovao se iz moje mašte. Megalomanski sam ja dečko! Ah, trideset šest godina stalnih, nagomilanih neuspeha. Prvi put kada sam doživeo uspeh, sve se odvilo onako kako sam sanjao.“

Ocu, majci, dečaku i kućnom ljubimcu – ždralu, za vreme letnje skupštinske pauze, u posetu dolazi prijatelj, senator po funkciji, s nadimkom Đubre, spreman na igre. Prosipa poneki savet, ludirajući se s domaćinima, štiteći ih katkad od šalterske svakodnevice.

Burdo otkriva da je takvo ime za senatora – Đubre – dobro odjeknulo. „Bio sam pozvan da besedim u Senatu o svojoj knjizi!“ Imao je književne susrete sa meksičkim piscima, čitateljkama u Venecueli. „Često su mi govorili o nekom senatoru koji je pravo đubre.“

Vazdušni Mehurić je lik iz celine čiju radnju smešta u duševnu bolnicu. Kraj Mehurića je Jogurt, „presmešan lik koji je izmišljao da je predsednik… sve je rečenice započinjao sa ja, ja, ja, ja, na duge staze je bilo zaista iscrpljujuće.“ Petkom uveče sazivao je sastanak da bi pričao o toj profesiji, „a onda je organizovao izbore sa kartonskom kutijom, to je unosilo mnogo živosti, iako je svaki put on bio izabran, jer je uvek bio jedini kandidat… Tata je rekao da ima harizmu hoklice u kuhinjskom ćošku. Ali, na koncu, svima je bio drag. Bio je smešan kao predsednik, ali ne i zao kao pacijent.“

Strašne su bajke – priznajemo – znaju da uplaše. Otac plače u bioskopu, tamo ga ne vide.

„Mi smo odrasli svi isti. Naši demoni počinju da se pojavljuju uveče. Danju pokušavamo da igramo nekakvu igru, da se držimo, a noću posustajemo. Krenemo li da plačemo usred dana, znači da smo došli do novog, visokog nivoa tuge.“

U pesmi Mister Bodžengls, nalazimo stihove: „Skočio je tako visoko, skočio je tako visoko, a onda bi lagano dotakao tlo.“

Pitamo da li je nekad čuo pesmu Brane Petrovića Odlazak Bohumila Hrabala.

Nikad. Nnnnniiiiikkkkaaad.

„Moj drug, prijatelj i kum / Bohumil Hrabal, / Pesnik iz zlatnog grada Praga, / ,,Pao je s prozora bolnice / Hraneći golubove”. / Tako javljaju agencije. / A, međutim, nije lepo reći da je Pao / Za gospodina koji je Odleteo. / Pasti i odleteti nije isto. / Ta nepreciznost doista žalosti duh. / I nije Bohumil Hrabal hranio golubove / Kako javljaju piskarala / Nego su golubovi hranili njega / U gospodskom siromaštvu i slavi starosti. / Mrvicama svetlosti hranili su njega / Golubovi njegovog grada. / Da mu ojačaju krila. / Da bude jak kad poleti.“

„Savršeno!“, sklapa dlanove Burdo.

(Radar, 22. maj 2025)