Dobitnik Pulicerove nagrade, koji je nacrtao naslovnu stranu Njujorkera povodom 100 Trampovih dana na vlasti, govori za Radar o umetnosti čijim junacima danas naizgled ne treba nikakvo karikiranje  

U godini obeležavanja veka postojanja Njujorkera, Bari Blit napravio je crtež za naslovnu stranu o prvih sto dana drugog mandata Donalda Trampa. Činjenica da na toj slici „glavnog junaka“ zapravo nema, podsetila nas je na još 2017. otvoreno pitanje vezano za ovu vrstu umetnosti. Kako biti karikaturista u ovakvim vremenima…

Magazin je – kaže za Radar – poslao mejl svojim redovnim saradnicima, tražeći ideje za karikaturu na ponuđenu temu. „Poslao sam nekoliko grubih skica, uključujući jednu što im se dopala. Američka ikona, Ujka Sem, tužno sedi u zatvorskoj ćeliji sa sto urezanih dana, crtica na zidu. Urednik je predložio da umesto Ujka Sema u ćeliju stavimo Kip slobode, simbol slobode, smatrao je da bi bilo prikladnije, i ja sam se složio.“

Ima li nešto zanimljivije no „stajati“ nad glavom onoga koji crta?

Najpre je radio mekom grafitnom olovkom, onda perom i mastilom izvukao linije. „Naposletku nekoliko slojeva akvarela.“ Tablet, kompjuter? „Nijedna slika nije načinjena digitalno, nisam baš vešt sa računarom. Star sam…“

Šali se! Umetnik sa više od stotinu naslovnica stvorenih za Njujorker, rođen je 1958. u Kvebeku. Diplomirao je na Fakultetu za umetnost i dizajn u Ontariju, a 1989. prešao u Ameriku. Pre toga, počeo je da sarađuje sa Toronto magazinom, deceniju pravio smešne „profile“ poznatih ličnosti za Entertainment Weekly. Sarađivao sa listovima Vanity Fair, Rolling Stone, Atlantic.

Zaboravili smo da upitamo da li i dalje živi u kući u kojoj je Artur Miler napisao Smrt trgovačkog putnika, dramu često nazivanu klasikom o američkom snu. I da saopštimo kako nam je publicista Frenk Rič, čije je nedeljne kolumne dugo ilustrovao u Njujork tajmsu, rekao da Tramp predstavlja apoteozu pomenutog sna pretvorenog u noćnu moru.

Kopkalo nas je šta sa satirom u ibijevskom dobu; mogu li se novi cirkusanti kritikovati starim postupcima. 

„Nisam siguran da mogu da govorim u ime drugih ilustratora i karikaturista, ali ovih je dana lako crtati političke ličnosti, kao da njihov posao uključuje da budu karikature. Donald Tramp je karikatura samog sebe. I ljudi oko njega: Stiv Benon, Rudi Đulijani, Stiven Miler – oni su poput zlikovaca iz stripa.“

Pored brojnih priznanja, Blit je pre pet leta dobio Pulicerovu nagradu za originalan potez. U saopštenju nisu preskočili vodene bojice, akvarel, ali ni gentle pristup ličnostima i odlukama kakve su stizale iz Bele kuće.

Gentle? Rečnik daje niz prevoda: umeren, nežan, blag, plemenit, mek.

Navedeni pridevi privlače pažnju, uz opasku da sopstveni stil ocenjuje „pasivno-agresivnim“. Doista, retka mogućnost da prikažete uvrnutu realnost. Zato ne čudi što opet dolazi u centar pažnje, kao i 2017, kada je aktuelni šef države preuzeo funkciju.

Upravo tada dao je dugačak intervju za časopis Mother Jones. Stavio je do znanja da i sâm vidi da može da se igra sa tom frizurom, ali da razmišlja da ne pravi karikaturu, nego de-karikaturu, to jest „da učini da ovaj izgleda uobičajeno jer već jeste karikatura“.

Emanuele del Roso tih dana objavljuje pronicljivi esej o satiri, citirajući poneki zaključak iz teksta Emili Nusbaum Kako su šale dobile izbore. Italijanski majstor ne osporava moć satire, ali podvlači da su mnogi negativci preuzeli i zloupotrebili humor. Ne sumnja da će biti materijala za hiljade crteža, zapitan koliko će sve biti efikasno. Fokusiranje na talasastu kosu smatra beskorisnim. Uostalom – dodaje – zar ismevanje nečijeg fizičkog izgleda nije ono zbog čega kritikuju Trampa. Uveren je da se „klovn“ ne može ismevati na stari način: „Šale su oružje koje je na raspolaganju i lošim momcima.“

U komentaru Kralj Ibi? Onda gomnarija!, Pjer Asulin primećuje da smo pomešali termine nadrealno, nestvarno, orvelovski. „Svakog jutra, kad slušamo vesti na radiju, uhvati nas kikotanje, jer sve liče na farsu kad to pokrene Donald; tokom dana, detalji isplivaju i učine je gadnom; uveče, pretvori se u noćnu moru. Sutradan u zoru, kažemo sebi da ovog puta nećemo dati da nas obuzme neodoljivo klinački aspekt najave dana, pre nego što se razočaramo kako sati prolaze.“

Francuski pisac vraća se na Alfreda Žarija (1873–1907), na dramu Kralj Ibi ili Poljaci, gde na 27. stranici Radovog izdanja, u prevodu Ivanke Pavlović, Ibi viče: „Gospodo, ustanovićemo porez od deset odsto na nepokretnosti, drugi na trgovinu i industriju, treći na brak i četvrti na umiranje, svaki od po petnaest franaka.“

Poručuje da distopijsko remek-delo, „parodija istorijske drame“, delimično objašnjava šta se dešava ovde i sada. Podseća na karikaturu Dejvida Levina, štampanu u maju 1988: prikazuje tadašnjeg trgovca nekretninama, s pelenama navučenim preko odela. Dete ljuto kad ne dobije šta želi – sažima Asulin, prizivajući Brehta, Arturo Ui.

Pamtimo opis scene iz jedne od postavki toga komada kakav daje Jan Kot u zbirci Kavez traži pticu (prevod: Petar Vujičić; Gradina, 1983). Glumac skače nalik mehaničkoj igrački, „ali pajac odjednom počinje uviđati da ga se boje. Da podskakivanje budi strah. On vlada, jer lakrdijašenje opčinjuje“.

Kako karikirati karikaturu – pita se 2016. Imen Nefati, tada doktorantkinja na Univerzitetu u Šefildu. Kopka je da li Tramp postaje predsednik iz reakcije na podsmeh, ne zaboravljajući šale kakve su s njim zbijali na Godišnjoj večeri dopisnika 2011, posle čega je Njujork tajms odmah prepoznao nedoumicu. Nisu li umesto da ga ponize, ubrzali ambicije…

Nefati potvrđuje da taj čovek jeste prilika za karikaturu, ali da nije bilo dve neophodne karakteristike, „tradicionalno poznate kao jaz i diferencijacija“, da bi se to karikiranje načinilo.

Napominje da diferencijacija zahteva da objekat karikature poseduje neku vrstu jedinstvenog atributa koji ga razlikuje od drugih objekata u datom kontekstu. Čitamo da ima dve dimenzije: fizičku i ideološku.

Razmatrajući jaz, ističe da mora postojati nesklad ili disonanca između slike Trampa i „Donalda“. „Da bi satira funkcionisala, satiričar mora da stvori verodostojni razmak sugerišući alternativnu stvarnost, drugačiju od one koju mi percipiramo. Dakle, satiričar bi želeo da uveliča poznatu, očiglednu razliku između realnosti i slike. Politička satira se u velikoj meri oslanja na preterivanje: uspeh karikature zavisi od stepena u kojem preterivanje uvećava razliku, otkriva jaz i održava određeno razumevanje zajedničkih kulturnih vrednosti između satiričara i čitaoca. Stvar je u tome što je Donald Tramp već preuveličao svoj izgled, gestove ruku, usta i zapaljivu retoriku, do te mere da karikatura nema mnogo da doda, ne može se puno učiniti da se uveća diferencijacija ili prikaže jaz. Nema neophodne razlike između Trampa i njegove karikature. Tramp je karikatura koja je iz štampe skočila u stvarni svet“, zaključuje Imen Nefati.

Bari Blit drži da je čak i najveći levičar među karikaturistima morao biti potajno srećan što Kamala Haris nije postala predsednica. „Nju je veoma teško crtati. Iako bih rado pokušao da vremenom naučim.“

(Radar, 29. maj 2025)