Umetnik Džozef Kornel (1903–1972) postao je omiljen po svojim malim, zastakljenim „kutijama-senkama“, ispunjenim najrazličitijim predmetima pronađenim na ulicama Njujorka, po antikvarnim knjižarama i starinarnicama. Sakupljao je obične tričarije – kazao bi neko – čak đubre, pa ređao odabrane stvari u „kutije“ i preko njih naposletku nanosio osamnaest do dvadeset slojeva farbe.

Živeo je s majkom i bratom invalidom u drvenoj kućici na Bulevaru utopija u Kvinsu i tumarao Menhetnom, naizgled u dokolici.

Pesnik Čarls Simić (1938–2023) napisao je Alhemiju sitničarnice, knjigu o Kornelovoj umetnosti, kod nas objavljenu u Arhipelagu 2008, u prevodu Vesne Roganović.

Kakve smo sve rečenice tamo pronašli!

„Po ulicama kojima je Kornel pre četrdeset godina koračao i dalje je bilo uličnih prodavaca pijavica…“

„Nekad je ovde bio bioskop. Prikazivao je neme filmove. Činilo vam se kao da posmatrate svet kroz tamne naočare u kišno veče.“

Ili: „Nesanica je putna agencija koja radi po čitavu noć, s posterima što reklamiraju udaljene krajeve.“

Kako se mesecima svojski trudimo da predano pratimo rad reditelja Vesa Andersona, spisku dodajemo da je u Parizu, u galeriji Gagosijan, upravo rekonstruisao Kornelov atelje.

Kristof Ono di Bjo, urednik u nedeljniku Le Point, primetio je da izlog zapravo pretvara galeriju u džinovsku Kornelovu kutiju.

(Radar, 5. februar 2026)