Kakav svet otkriva zbirka priča Gospođica B., štampana nakon smrti poznatog književnika, šta je još ostalo u njegovom kompjuteru i kako izgledaju piščeve beležnice

Čarobna knjiga predstavila je Gospođicu B. Davida Albaharija (1948–2023), pisca i prevodioca koji je za života objavio devetnaest zbirki priča, sedamnaest romana, sedam kolekcija eseja, tri drame, knjigu za decu i knjigu poezije. Nove storije pronađene su u rukopisnoj zaostavštini, bez određenog rasporeda – kako napominje urednik, koji ih je složio po „srodnosti i hronologiji“, dajući dvema naslove jer ih nisu imale.

Pomenuta izdavačka kuća neretko u istom izdanju nudi dve proze, recimo, Mamac i Cink, ne spajajući romane nasumično (Mamac – majka, Cink – otac), pa smo se interesovali zašto su ove pripovetke među koricama sa Sudijom Dimitrijevićem, prvencem iz 1978.

„Ciklus Gospođica B. David je pisao poslednjih nekoliko godina života, s vremena na vreme“, kaže nam Nikola Petaković. „Kada je otišao, njegov sin Natan i ja smo pogledali u kompjuter i našli ovih dvanaest priča. Stilski su zapanjujuće slične Sudiji Dimitrijeviću. Sličnost ide i dalje od toga, one su tematski slične, i kroz niz situacija prikazuju tlapnje, strahove, nedorečenosti savremenih ljudi.“

Urednik Čarobne knjige dodaje da je šest proza ranije bilo deo jednog zbornika i da su samim tim bile sređene, dok su druge u manje ili više nesređenom stanju.

Znamo da je poslednja dela diktirao, da nije mogao da kuca.

„Poslednju je u potpunosti morao da diktira, a onu pre nje delimično“, odgovara Petaković.

Sudija Dimitrijević – prvi roman, Gospođica B. finalna zbirka! Međutim, bez obzira na četiri decenije razmaka, teme se, kako smo već saznali, duboko prožimaju; danas već prepoznatljivi albaharijevski, motivi. Mesec, mape, razglednice, Zemun, kej. Oko za aktuelne probleme i tih ulazak u eksploziju svakodnevice. Stres, pritisak, redovi o moćnicima.

Plus neodoljivi epizodisti. Arhitekta Branko S., po povratku sa studijskog boravka u Ženevi, najviše vremena provodi posmatrajući slonove u beogradskom zoološkom vrtu. „Oduvek su oni budili u njemu posebno divljenje jer su ga podsećali na neuspešna arhitektonska rešenja.“

Deluje da je sasvim nebitno što Dimitrijević stoji na početku, a što je B. na koncu opusa. Pitanje koje sebi postavlja ta žena, filmska i pozorišna rediteljka, na 246. stranici: „Šta ja radim ovde?“, upućuje nas da se zapitamo u kakve nezgodne životne situacije pisac gura junaka i junakinju u Sudiji i Gospođici.

On je „nesnađen“ još od naziva poglavlja. „Sam na svetu“, „neodlučan“, „u nesvesti“. Ona pokušava da se izvuče iz niza neprijatnih susreta. Usamljena je, jedva jede, čita… Često je izgubljena u kafkijanskim hodnicima hotela i biblioteka. Luta kroz „lavirinte“ – ne zaboravimo postmodernizam! Iz posete Buenos Ajresu donosi majicu s natpisom: „Borhes je živ“.

„Jednom postmodernista – uvek postmodernista“, kazao je Albahari. Objašnjavao je da ne želi da se pretvara da ne primećuje stalni nemi dijalog između stvaraoca i dela, svejedno pisao na realistički ili metaprozni način. „U odnosu na moju raniju prozu, taj je aspekt sveden na minimum, i više se pojavljuje kao neka vrsta ukrasa nego kao stilska ili poetska odlika. Takvi prodori u tkivo romana ipak imaju svoju ulogu: oni podsećaju čitaoce i autora da je pred njima fiktivni proizvod koji ne bi smeli da prime zdravo za gotovo.“

Priče u Gospođici B. staju u pasus.

Dopadalo mu se kada su „stranice potpuno crne od slova“. Osećao je čist estetski užitak koji izvire iz samog teksta. „Zadovoljava me i forma u kojoj nema otvora i pukotina koje nastaju kada je tekst uobličen od pasusa različite dužine, dijaloga i poglavlja. Tada se tekst pretvara u svojevrstan lavirint iz kojeg se, kada se uđe u njega, može izaći jedino na kraju. Nema drugih prekida, nema utočišta gde se čitalac može odmoriti i eventualno pobeći – uđe li u taj pasus, nema mu druge no da ide do kraja.“ Takođe, primoravanje pisca da neprekidno pazi na ritam pripovedanja.

Na koricama čitamo da erotika nije jedino sredstvo za istraživanje vlastitih unutrašnjih granica, nego i pobuna u ime ženskog roda. Otkud interes za deskripcije seksualnog čina?

Svojevremeno je prepričao esej Jana Kota: „Kot ističe da u prirodnom seksualnom činu ne postoji total. Ljubavnici se međusobno vide samo u krupnim planovima, jer ako se udaljite dovoljno daleko da vidite svog partnera, više nema seksualnog čina, ali se zato otvaraju mogućnosti zamišljanja i drugih načina zadovoljavanja. Prestaje ljubav prema drugoj osobi a počinje da se voli i obožava neko drugi u nama.“

Da li je u kompjuteru ostalo još rukopisa? – pitamo Petakovića.

„Ostalo je dosta toga, nesređenog i nesistematizovanog.“

Nedavno je osnovana fondacija: „Za cilj ima da očuva Davidov umetnički duh, jedinstveno moderan i nemiran. Želimo da nastavimo s doprinosom koji je pružao stvaranju nove književne scene u zemlji i regiji, neopterećene duhovima prošlosti. Moglo bi se sažeti u dve reči. Jednostavnost i radoznalost.“

Čim smo čuli da je pisac i prevodilac Bojan Savić Ostojić pregledao notese Davida Albaharija, zamolili smo ga da nam otkrije koliko ih je, kako izgledaju, za kakve ih je zapise koristio.

Naš sagovornik stekao je iskustvo sa „sveskama“ najvećih prozaista i pesnika. Čitao ih je, prevodio, priređivao.

„Pod terminom sveske, pre svega podrazumevam rukopise koji su posthumno objavljeni, a koji su piscu koristili kao građa ili odmor od književnosti. Tom fenomenu posvetio sam feljton Tefteri, koji od 2020. izlazi u Poljima, gde naročitu pažnju posvećujem autorima koji su samo takve sveske ostavili za sobom. U rukopisu sam konsultovao Sioranove (i one iz izdanja Sveske 1957–1972, koje sam preveo, i one koje još nisu objavljene, na francuskom, iz potonjeg perioda). Prevodio sam odlomke iz Svezaka Žozefa Žubera, iz Dnevnika Žila Renara i Svezaka S. T. Kolridža.“

Albaharijeve beležnice?

„Čuvaju se u Albaharijevoj kući i tek treba da se utvrdi koliko ih ima.“ Bojan Savić Ostojić zaključuje da je zasad sigurno da među njima ima malo neobjavljenog materijala, da su to uglavnom bili fragmenti unapred namenjeni za nešto što je autor nameravao da publikuje.

„Na osnovu mog dosadašnjeg uvida, veoma malo ličnih beležaka dnevničkog tipa. Nije zapise organizovao kao, na primer, Sioran ili Valeri. Njegove knjige nisu nastajale od fragmenata. Vodio je isključivo tematske i funkcionalne beležnice. Jedna od predviđenih aktivnosti Fondacije David Albahari biće i priređivanje tih rukopisa.“

Probamo da zavirimo u njih, da prenesemo makar rečenicu na stranice našeg magazina.

U novembru 1995. piše: „Posle dugog vremena: sunovrat. Kristalno jasna misao o kristalno jasnoj misli.“

(Radar, 19. februar 2026)

Pogovor ili poslednji roman

Kralj je umro u noći između ponedeljka i utorka – rečenica je kojom počinje poslednji Albaharijev roman Pogovor (Čarobna knjiga; 2021). Posle toga nastaje komešanje na gradskom trgu i u tom metežu zatičemo glavne junake i različite naratore: haos se sa ulice prenosi na njihove glasove, na čitavu konstrukciju burleske. U „diktiranom romanu“ – kako delo definiše u podnaslovu – svome kralju daje osobinu „rođenog pripovedača“, sposobnog da „ispriča roman“ ne gubeći nit. Pogovor je zapravo stavljanje tačke, ali šetnjom kroz ceo opus. Afera vezana za izradu poštanskih markica povodom Samita nesvrstanih 1961. vodi nas do centralnog lika, strastvenog filateliste, sličnog onim iz knjige za mlade Marke. Zar ovde jednom izgovorena rečenica: „Pogledao je levo, pogledao je desno“ – nije refren Pijavica... Činjenica da Kralj o sebi „najradije voli da misli kao o geografu“ i kopira mape čvrsto zalepljene na prozorsko okno, podseća nas na rečenicu iz Snežnog čoveka: „Kao da mi je neki glas šapnuo na uvo: Živiš u kući kartografa.“ Tu je i erotski maraton, s vrhuncem u zbirci priča Senke.