Čemu potreba za revolucijom, ako je sistem inkorporira

Đulijano da Empoli napisao je roman o Vadimu Baranovu, sivoj eminenciji Putinovog režima. Poznati pisac Emanuel Karer pretvorio je knjigu u scenario, a Olivije Asajas režirao film koji upravo stiže u bioskope

Pročitali smo ranije u jednom trileru da „visibaba“ u slengu označava leš pokriven snegom, otkriven tek kada u Moskvi grane sunce i belina krene da se otapa. Slučaj je hteo da film Olivijea Asajasa u bioskope stigne maltene s prolećem, četiri godine nakon što je Rusija napala Ukrajinu. Još je ubitačniji datum izlaska tog sada ekranizovanog romana. Čarobnjak iz Kremlja pojavio se na početku rata, o čijem uzroku inače unapred pripoveda. Našao se u najužem izboru za Gonkura, dobio Veliku nagradu Francuske akademije i postao hit preveden na trideset jezika. Kod nas je objavljen 2024. u izdavačkoj kući Booka, u prevodu s francuskog Novaka Golubovića.

S francuskog? Đulijano da Empoli je esejista, pisac i politički analitičar italijansko-švajcarskog porekla. Rođen je u Francuskoj 1973, završio je pravo na Univerzitetu Sapijenca u Rimu i Pariski institut političkih nauka. Obavljao je funkcije zamenika gradonačelnika Firence zaduženog za kulturu – gradonačelnik je bio Mateo Renci, budući premijer Italije – zatim i savetnika predsednika vlade. Savetovao je ministra kulture, bio član odbora Venecijanskog bijenala.

Romaneskni prvenac otvorio je napomenom da jeste bio inspirisan činjenicama i stvarnim likovima, ali da im je „udahnuo novi život i dao im izmišljene replike. U pitanju je zapravo prava ruska priča“. Na velikom platnu ta se sugestija malo razlikuje: ne misle valjda da na ekranu likovi više liče…

Mag iz Kremlja je Vadim Baranov (glumi ga Pol Dejno), ne Putin koga ovde oslovljavaju sa „Care“. Mladić, pozorišni reditelj, koga će Berezovski dovesti na televiziju i dati mu priliku da kreira rijaliti – lik navodno inspirisan nekadašnjim savetnikom Vladislavom Surkovom.

Čitalac će odmah morati da proguta činjenicu da tajanstveni Baranov, za kog se isprva misli da je sakriven na Svetoj Gori, više nego sadržajno prepričava život našem naratoru, koga je valjda tek upoznao, još preko interneta, zahvaljujući istom interesovanju za pisca Zamjatina. Uistinu, u film je ubačen primerak Forin afersa, geopolitički članak iz pera „gosta“ Roulanda (Džefri Rajt) kao potporna greda za nategnutu konstrukciju, verovatno da bi susret dva tipa koji vode dijalog bio bolje motivisan. Ili pre dolazak gosta da sluša Vadjin monolog.

Uprkos, autor je učinio hrabru stvar!

Glavni junak pravi rijaliti šou na TV-u, ali Berezovski ima drugačije ideje: „Šta kažeš na to da prestaneš da kreiraš fikciju i počneš da kreiraš stvarnost?“ Hoće da dovede Vladimira Putina na vlast umesto umornog Jeljcina, u čijoj kući sklapaju lažnu kancelariju iz Kremlja i fiksiraju ga za stolicu pojasom za vezivanje (u filmu), ili daskom iza leđa (u knjizi). Baranov savetuje pripovedača da pogleda oko sebe: „Gde god se okrenete, sve sami avangardni umetnici koji teže ne da opišu stvarnost, već da je stvaraju.“

Pristaje na opasnu igru.

No, dok junaci Đulijana da Empolija proizvode političku realnost, on koristi suprotan postupak: ispisuje roman bivajući neprekidno na nišanu stvarnosti, držeći se fakata, uz pomenuto nezanemarljivo pojašnjenje s početka.

Nesumnjivo, odnos politike i umetnosti stoji duboko u temelju storije. Od odnosa Zamjatina i Staljina, do ovih dana.

Čitaocu koji se dosad nije previše interesovao za Sovjetski Savez, knjiga će ponuditi gozbu. Saznaće da je kremljovka bila korpa s hranom rezervisana za članove i visoke funkcionere Centralnog komiteta partije. Da su se od vozača nekog budže mogle izvući isključivo jednosložne reči i da su ih zvali „poštanskim markama“, onako zalepljene za ljude koje štite. Videće Mihaila Gorbačova kako za govornicom pije mleko iz čaše, doduše, u nevešto dodatim dokumentarnim snimcima.

Kako je akvarelistički spretan u tome bio Andrea Segre, režirajući Berlingverov životopis Velika ambicija… Čuće da su vertuške stari telefoni, posebne fiksne linije koje su omogućavale direktnu komunikaciju sa vođama režima. „Kad ti je instaliraju u kancelariju, to je značilo da si uspeo u životu. Svake godine je štampan imenik povezan u korice od crvene kože s imenima srećnih vlasnika.“ Pozovite bilo koji broj, ali ćete morati da se javite kada zazvoni.

Onda su došle devedesete i oligarsi.

Bilo je teško protutnjati za dva i po sata kroz silne promene opisane u Empolijevom delu. Asajas je reditelj šarolikog opusa. Bilo je tu i pre „špijunskih“ zapleta, mada se pre kao konstanta u poetici javlja – film u filmu u filmu. Nešto slično ruskim babuškama! Zna se da je vešt s pejzažima, ovoga puta sa snegom, i da vrlo pažljivo razmerava elemente melodrame.

Za scenaristu je odabrao Emanuela Karera, velikog pisca nefikcijske literature, za koga obično vele da se probio novelom Brkovi. Docnije je napisao Limonova, Jogu… Carstvo – delo o složenim pitanjima vere u kome junakinja Džejmi, umesto da čuva decu, crta u stanu fresku Strašni sud. S tim da raj smešta u svoju sobu, a pakao i povorku prokletih proteže na hodnik.

Asajasa i Karera, koji se kratko pojavljuje u filmu, u hičkokovskom stajlingu onog doba – spaja non-fiction, metaforički govoreći; reč iz naslova rediteljevog ostvarenja (kod nas: Dvostruki životi) posvećenog promenama u izdavačkim kućama zapljusnutim digitalizacijom.

Ipak, u tom žanru najupečatljiviji tip ostaje Pjer Lašene iz Trifoove Nežne kože, na čijem kraju opali puška dvocevka.

Iako se ne libi da u roman ubaci anegdote: „Znaš šta je sovjetski duet? Kvartet koji je otišao na turneju u inostranstvo“ ili: „Pa, znate kako kažu: dželatova milost se sastoji u preciznosti njegovog udarca“, te šalu o bratu šeika Abu Dabija od koga engleski bankar birokratski traži ličnu kartu, posle čega ovaj izvadi novčanicu sa sopstvenim likom – pretpostavljamo da nije lako preneti „na traku“ najlepše rečenice.

„Između breza se naziralo malo jezero na kome je plutalo nekoliko labudova koji su izgledali kao upitnici upućeni noći.“

Deskripciju rotirajućih vrata na ulazu, „sa snagom da spreče prodor tamne materije grada…“

Mrak: „Dva dana pošto smo se sreli, Berezovskog su pronašli mrtvog u kupatilu njegove kuće u Askotu, obešenog o omiljeni šal od kašmira.“

Kopka i nedoumica da li je bilo bolje fokusirati se na određeni deo nečijeg života, nego na kompletnu biografiju. Pamtite li film Dogovor majstora Stivena Frirsa, scenariste Pitera Morgana i Džejmsa Nohtija? Novi laburisti Toni Bler i Gordon Braun treba da sklope plan šta će dalje. Majkl Šin igra Blera – koliko su samo u Čarobnjaku iz Kremlja upečatljiviji glumci i glumica (Alisija Vikander) čiji izraz ne ograničava imitacija „istorijskih“ ličnosti. Premda Džud Lo fino tumači Vladimira Putina – deluje da „skinuti“ diskretni pokreti pokrivaju napadnost imitiranja.

Od trena kada ga odaberu namesto Jeljcina, onako, „bledog i plavog, izbledelih crta lica, u bež akrilnom odelu… prožetog neprimetnim nagoveštajem sarkazma“ – neće proći puno pre nego postane „Car“. Empoli će minucioznošću biografa ubaciti svaki ključan događaj predsednikovanja, počevši eksplozijom dve devetospratnice. Na konferenciji za štampu tim povodom, upitaće ga: „Čini se da ste kao odgovor na napade dali naređenje da se bombarduje aerodrom u Groznom. Zar ne mislite da bi takvi potezi mogli da pogoršaju situaciju?“

Prisutni Vadim opaziće promenu agregatnog stanja: „Službenik asketa se iznenada preobrazio u arhanđela smrti“. Odgovorio je: „Napašćemo teroriste gde god da se sakriju. Ako su na aerodromu, napašćemo aerodrom, a ako su na klonji, oprostite na izražavanju, ubijaćemo ih i u kabinama.“

Brzo će se zavaditi i sa Berezovskim, neće pomoći pismo, nalik Zamjatinovoj epistoli upućenoj Staljinu, naročito zbog plasiranja u medijima tragedije nuklearne podmornice Kursk. Izmišljeni Vadja će se prvi put zamisliti nad ulogom stratega čim ga Car bude zapitkivao o predizbornim rejtinzima. Ima šezdeset posto ali je nezadovoljan. Jedan ruski lider popularniji je od njega.

„Staljin“, saopštiće na 126. stranici. „Baćuška je danas popularniji od mene. Da se nađemo licem u lice na izborima, rasturio bi me!“

Empoli je najbolji u lakim, esejističkim digresijama o vlasti i moći. Kroz razgovor će se provući razlika između špijunaže i kontrašpijunaže: „Špijuni traže tačne informacije, to je njihov posao. Kad radiš u kontrašpijunaži, tvoj posao je, s druge strane, da budeš paranoičan. Da svuda vidiš zavere, izdajnike, da ih izmisliš kad je potrebno; tako su obučeni, paranoja je deo opisa njihovog radnog mesta.“

Podučiće o besu, teoretisati da je Staljin bes prihvatao kao strukturalnu činjenicu. Neprestano postoje razočarani, frustrirani – slušamo Vadimova – u zavisnosti od perioda, bes se smanjuje ili povećava, ali nikada ne nestaje. Štaviše, osnovna je struja koja upravlja društvom. Rešenje nije da se borimo, „već da njime upravljamo: da se ne bi probudio i uništio sve što mu se nađe na putu, moraju stalno da se planiraju kanali kojima će se on crpiti. Situacije u kojima može slobodno da se ispolji a da ne ugrozi sistem. Suzbijanje disidentstva je vulgarno. Upravljanje tokovima besa i sprečavanje njegovog nagomilavanja je komplikovanije, ali mnogo efikasnije.“

Eh…

Putin u romanu prati obojene revolucije. Vadimov zato istog dana, u odvojenim susretima, prima bajkere, mlade komuniste, vođu ultrasa Spartaka. Regrutuje ih jednog po jednog: huligane, anarhiste, skinhede, verske fanatike, krajnju desnicu, krajnu levicu i one između – omladince s potrebom da pronađu nekakav smisao u nacionalnom jedinstvu.

Namera je jasna. Za jak sistem „monopol moći više nije bio dovoljan, potreban je bio monopl nad subverzijom“. Putinov „Raspućin“ razradio je tehniku. Kako se „pobede“ protivnici režima nakon što se potroše rijaliti, iliti, zabava i metode uterivanje straha…

Nismo ni posle petnaestak leta zaboravili poučne eseje Džoa Klajna, tadašnjeg kolumniste magazina Tajm, o odnosu strave i popularnog entertejmenta: oštroumna poređenja adrenalinskih momenata s hokejaških utakmica i onih viđenih na modernim stranačkim skupovima.

Odzvanja rečenica sa kraja 20. poglavlja Čarobnjaka: „Čemu potreba za revolucijom, ako je sistem inkorporira?“ Ne treba udžbenik! Đulijano da Empoli zatvara temu na tri-četiri strane.

Staljin i Tarkovski: Ode mi glava

Knjiga Đulijana da Empolija podsetila nas je na antologijsku pripovetku našeg pisca Jovice Aćina „Prevodilac na zadatku“, štampanu u zbirci Duge senke kratkih senki (Draganić; 1997). Reč je o biseru o umetnosti prevođenja u „doba crnih strepnji“. Bila stvar autobiografska ili ne, priču su mu preneli francuski slavisti, pošto su je čuli od Romana Jakobsona. Naime, Arsenije Tarkovski, otac reditelja Andreja Tarkovskog, inače pesnik, Mandeljštamov učenik, bio je jedan od najpouzdanijih ljudi za prevođenje poezije kavkaskih i srednjoazijskih naroda na ruski jezik. Najednom, vrhuška partije odlučila je da za Staljinov sedamdeseti rođendan objavi na ruskom pesme koje je tiranin pisao u mladosti. Nemoguće je prepričati muke starijeg Tarkovskog: kako je danima obigravao okolo stola, ne usuđujući se da dodirne tu svesku: „Kako to prevesti? Pomerim li zarez, zamenim li glas, ne nađem li istovetnu rimu.... ode mi glava.“

 (Radar, 5. mart 2026)