Rade Šerbeždija je prvih dana manifestacije izveo Krležin Moj obračun s njima, a Radio teatar Bajsić i Gradsko dramsko kazalište Gavella predstavu Mediteranski brevijar, na valovima Radio Mediterana 

Prošlo je petnaest dana, a video sam samo jednog čoveka sa štampanim novinama u ruci. Bio je to glumac Rade Šerbedžija, na početku monodrame Moj obračun s njima, nastale na temelju vek starih polemičkih eseja Miroslava Krleže.

Predstavu pozorišta Ulysses sa Briona, postavljenu još 1974, igrao je više od dve hiljade puta, pa opet, po završetku, u razgovoru sa novinarima, na budvanskoj sceni „Između crkava“, nije bio zadovoljan. I sutradan, na koncertu sa bendom Zapadni kolodvor, javno je ponovio takvu ocenu. „Nekada uspe, nekada ne.“

Najpre, izgovarajući Krležine žaoke o Hrvatima, Srbima, jugoslovenstvu, ratovima, studentskim demonstracijama – tražio je od tehnike da mu uključi „belo“ svetlo, da vidi publiku u koju je ulazio – pokret ponavljan učestalo kao i dlan položen preko obraza.

Nismo pitali toga „Krležu“ u farmerkama da li je zaista izgovorio onu rečenicu koja se prenosi među teatarskim svetom, „da more glumcu odnese glas“, ali smo stojeći kraj njega, po običaju u srušenoj scenografiji, kraj beržere, uočili bačen odštampani primerak drame. Uprkos decenijama neigranja, krležijanske bravure očito su mu se urezale u pamćenje.

Šta ga je mučilo te večeri?

Daleko da izvedba nije bila dobra!

Nenamerno je napravio predstavu u predstavi, direktno se obraćajući ljudima u gledalištu, ređe kao Rade, češće kao Krleža, očigledno u neverici što se oni više ne smeju rečima kakve izgovara. Radilo se o jedinstvenom trenutku, ne promašaju. Sâm je primetio da je Obračun življi nego ikad. Ili kako je uzviknuo: „Nisam mislio da ćemo ponovo ispasti takvi idioti.“

Šta u štampi uopšte ima „novo“… Pisac Velikog meštra sviju hulja bio je toliko aktuelan da smo morali da upalimo svetlo.

Četrdeseti „Grad teatar Budva“, pod sloganom Trusi i trepeti, otvoren je veče ranije, 30. juna, koprodukcijom Festivala i Bitef teatra sa nazivom Noć skuplja vijeka, čiji je koreograf Igor Kirov zabeležio: „Zašto plesati Njegoša? – pitanje je koje mi najčešće postavljaju. Moj odgovor je jednostavan: zato što Njegoš nije samo riječ – on je pokret.“

Istakao je da želi da publika oseti „kako je jedan trenutak umetnosti – jedan pokret, jedan dah, jedan stih – mogao da vredi više od čitave godine. Da se, makar na sat vremena, vreme zaustavi, baš kao što je Njegoš zaustavio vreme u poemi. Čovek stoji pred kosmosom — nag, sam, smrtan. To nije stanje koje se može opisati. To je stanje koje se može uteloviti.“

Otvaranje je prekinuo pljusak. Književnik Božo Koprivica govorio je da u svim dobrim filmovima pada kiša. Iz bure u maestral – kazali su nam na brodu, nazvanom po slavnom junaku Stefana Mitrova Ljubiše. Od grmljavine smo se sakrili ispod balkona u Starom gradu i prizivali sećanja.

Upisivao sam u novinarsku beležnicu te rečenice, izgovorene umećem šaptača. Prevučene finom, zavodljivom zavesom sećanja:

„Kiša se 1989. savršeno uklopila u Kanjoša, pa su glumci nastavili da igraju, a publika prihvatila nevreme nalik talasima i zrikavcima.“

„Bio sam dečak i po zidinama trčao za likovima Sna letnje noći.“

„Sećam se intervjua Bore Draškovića posle Antigone u Njujorku, komentara da pravo pozorište poseduje testamentarnu reč koja nam otkriva šta nam je činiti.“

„Govorkalo se da je Ronald Harvud zamolio da prilikom gostovanja povodom uručenja nagrade ’Stefan Mitrov Ljubiša’ vidi izlazak sunca sa najlepšeg mesta u Crnoj Gori i da su mu preporučili vidikovac u Rijeci Crnojevića.“

„Harvud je bio laureat 2000. U to doba pisao je Pijanistu za Romana Polanskog. Onda je dobio i Oskara!“

„Poslednji put sam video Igora Vuka Torbicu na sceni Zavala, sedeo sam iza njega. Bilo je to kao da stojite iza leđa velikog slikara, a on pred platnom. Bio je sumrak dok smo zauzimali mesta. Iza pozornice videlo se more. Kad je počela predstava, već se bilo smrklo. Postojao je isključivo njegov svet na sceni. Čim su se glumci poklonili, svetla su ugašena. Ostali smo u tmini. Govorio je da do svetla, nažalost, možemo doći samo ako strpljivo gledamo u mrak, bez straha i bez zatvaranja očiju. Posle smo opazili svetlucanje brodića, grad u daljini, farove automobila što se spuštaju s planine i zvezde. Šta je bilo šta – otkrićemo kasnije. Jedino smo zvezde prepoznali odmah. Dugo ćemo se još prema toj postavci orijentisati u prostoru.“

Razišli smo se čim je prestala da pljušti.

No, svojevrsna igra sa vremenom, što je tematski možda obeležila prve dane ovogodišnjeg programa, nastavila se 3. jula, dok je vetar ljuljao scenu u ritmu predstave Mediteranski brevijar, na valovima Radio Mediterana zagrebačkog Radio teatra Bajsić i Gradskog dramskog kazališta Gavella.

Rediteljka Pavlica Bajsić Brazzoduro stvorila je izvanredno delo prema Mediteranskom brevijaru Predraga Matvejevića i Pričama iz susjedne luke (portulanu) Olje Savičević Ivančević.

Koncipirano u formi radio-programa emitovanog u delu šeme rezervisane za večernje emisije, „namenjene pomorkinjama, pesnicima i otočkim mačkama“ – dve su se neplanirano, na šta smo se za ove četiri decenije navikli, doista šetale scenom – donelo je snoliku atmosferu slušanja glasova u mraku.

Napomenuli su da je za potrebe Brevijara, Matvejević triput proputovao Mediteran. Isprva doslovno, onda po starim kartama, a na kraju čitajući rečnike, dnevnike i putopise.

Pavlica Bajsić Brazzoduro organizovala je četvrto i peto putovanje. Olja Savičević Ivančević oplovila je mesta koje Matvejević spominje, proučila „ljude i ptice, dala im autentični glas kroz životne prizore, crtice, anegdote, glose, bajke i basne iz mediteranskih gradova današnjice“.

Peto je pak putovanje „tamne melankolije“ kroz „čipku zvučnih slika, terenskih audio-snimaka i muziku inspirisanu Matvejevićevom knjigom, kao i samim glasom pisca, snimljenim 2011. Njegova boja, uz plavo, prigušeno svetlo, delovala je meditativno.

Filip Šovagović, Sven Medvešek, Dino Brazzoduro, Nenad Kovačić, Chisomo Makunje – Maku, Una Patafta, Anja Matišić, Antonija Stanišić Šperanda, Franjo Dijak, Domagoj Janković i Hrvoje Klobučar tumačili su scene iz različitih luka, izuzetni  u zgodi sa komšijom-graditeljem kome nije dala mira ideja da konstruiše vodeni sat:

„Bila je to rekonstrukcija sata koji je u 6. stoljeću stajao na Trgu u Gazi. Pokazivao je dnevno i noćno vrijeme u mediteranskim lukama: Marselj, Đenova, Barselona, Pirej, Haifa, Aleksandrija, Rijeka, Ploče, Ubli, Gruž... Na kraju je naš susjed tako ugodio tu svoju uru da je pokazivala i gdje vrijeme ide brže  a gdje sporije, a gdje je sasvim stalo.“

Stalo?

Vraćaju nam se i Miroslav Krleža i Rade Šerbedžija. Priča koreografa Igora Kirova…

Trebalo je pod onim balkonom kazati koliko je dobar pripovedač svojevremeno bila Aleksandra Balmazović u Ekovom Imenu ruže na Citadeli, po čijim su zidovima išli titlovi, prevod sa slovenačkog, dodatno doprinoseći misteriji italijanskog pisca.

Prijatan glas voditelja-naratora, smeštenog u studiju devet kilometara južno od ostrva Lampeduza – najednom nas je probudio kao iz noćne more.

U zbirci Blind Spot, sastavljenoj od fotografija i sažetih proznih zapisa, pisac Tedžu Kol gleda flotu na Sredozemlju ali razmišlja o rečima književnice Edne O’Brajen, izrečenim ranije pred skupom: „Znamo za ove divne vode koje u sebi nose smrt.“

Slučaj je hteo da te večeri zauzmem gornje mesto, blizu crkve, pa se miris kandila sa scene brzo pomešao sa svećama što su dogorevale u gorionici, blizu scene, blizu groba Stefana Mitrova Ljubiše. Veliki sat je počeo da otkucava upravo kada se veseloj grupi turista u Mediteranskom brevijaru, na valovima Radio Mediterana učinilo da vidi nešto u vodi. Mislili su da je drvo, morska kornjača, devojka se zabrinula da se radi o mrtvom delfinu, ali su ubrzo ugledali crvenu majicu, cipelice, malu nogu; ubedili sebe da sigurno nije dečija glava, nego lutka koju je donelo more.

Prema posljednjim podacima iz 2014, na Sredozemnom moru poginulo je 25.500 migranata. Brodovi pred sudom optuženih kapetanica spasili su hiljade ljudi.

Zajedno, otprilike broj stanovnika grada u kojem sam se rodila – veli junakinja kojoj preti zatvor.

„Na Mediteranu je umrla Europa“, najzvučnija je replika drame.

„Audio, scena, Matvejević: Kraj plovidbe:

– Ovo je zadnja stranica, je l’ tako?

– E fino…

–  Pa ako možete još to…

– Mediteran je na početku i kraju plovidbe isti. Mi nismo.“

Rade Šerbedžija je u Mom obračunu s njima pocepao novine.

Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, / kak je bilo, tak je i tak bude bilo.

(Radar, 23. jul 2026)