Jedan od
lidera nekadašnje studentske
organizacije “Otpor” govori za Feral o svojoj video-igrici, o nenasilnim
revolucijama i Georgu Bushu
Ivan Marović, nekadašnji lider studentske organizacije „Otpor“
koja je svojim hrabrim, inteligentnim, nenasilnim i uvek duhovitim akcijama
uspela da zada konačan udarac režimu Slobodana Miloševića, napravio je
video-igru koja se bavi strategijama rušenja opasnih diktatorskih režima. Ovaj
beogradski inžinjer, koji danas živi u Americi i Srbiji, savetuje svetske
revolucionare, koristeći iskustvo stečeno u Srbiji.
Završavate rad na vrlo zanimljivoj video-igri za kompaniju “York
Zimmerman”. O kakvoj je igri zapravo reč?
U pitanju je potezna strateška video igra “A Force More Powerful”,
što u prevodu znači “Sila mnogo snažnija”, koja će omoguciti igraču da rukovodi
nenasilnim pokretom u borbi protiv represivnog režima. U pitanju je
koprodukcija produkcijske kompanije “York Zimerman Inc” i “Međunarodnog Centra
za Nenasilni Konflikt” (International Center on Nonviolent Conflict) u saradnji
sa kompanijom “Breakaway Games”. Igra je prevashodno namenjena aktivistima koji
se bore za slobodu i poštovanje ljudskih prava, kao i za naučnike i sve one
koji žele više da nauče o ovom fenomenu. Na kraju ovo je igra i za sve koji
žele da odigraju dobru stratešku video igru.
Zamolio bih vas da u nekoliko rečenica objasnite kako se igra vaša
igra „A Force More Powerful“. Sednete pred ekran i na početku upravljate
grupicom studenata koja kreće u veliku misiju – nenasilno svrgavanje
diktatora...
Zavisi od scenarija. Postoji deset scenarija koji se kreću od
obaranja diktatora, preko vojne okupacije, sve do borbe protiv korupcije u
opštinskoj vlasti malog grada. U svakom od scenarija igrač kreće sa malim
brojem ljudi, bez novca i sa tek nekoliko organizacija na svojoj strani.
Potrebno je da poveća broj svojih pristalica, pridobije što više grupa i potom
izvrši pritisak na režim - kompjuter i to pomoću štrakjova, protesta, bojkota i
ostalih formi nenasilnog pritiska. Režim-kompjuter naravno ne sedi skrštenih
ruku, tako da će se jedan broj pripadnika pokreta ubrzo naći iza rešetaka, a u
brutalnijim scenarijima biće i ubistava, pa čak i masovnih streljanja. Ukoliko
igrač uspe da parališe život u zemlji uprkos represiji, režim počinje da se
raspada i igrač pobeđuje.
Vi ste se, zahvaljujući „Otporu“, izveštili u rušenju diktatora i
stekli svetsku slavu. Danas vodite nevladinu organizaciju „Centar za nenasilni
otpor“. O kakvoj je organizaciji reč?
Nije baš da je vodim, ali se tu muvam. U
pitanju je nevladina organizacija koja je između ostalog organizovala kurseve
za aktiviste iz različitih zemalja o upotrebi nenasilnih metoda u političkoj
borbi. Kada u nekoj zemlji dođe do krize, mi pomažemo ljudima da razviju
strategiju kako da iz te krize izađu bez žrtava.
Svoja revolucionarna iskustva primenili ste u
Ukrajini. Tamo ste potpomogli „narandžastu“ revoluciju. Kako izgleda vaš rad,
tamo na terenu?
Mi smo bili u Ukrajini od 2003, naši treneri
su putovali po Ukraijini i pričali sa ljudima. Potom su Ukrajinci došli kod
nas. Organizovali smo više seminara, stekli veliki broj prijatelja. Oni su bili
ti koji su nas zvali. Želeli su da čuju naša iskustva u borbi protiv Miloševića
i da vide šta od toga mogu da iskoriste.
U kojim ste to još zemljama potpomogli
društvene promene?
Pre Ukrajine, bili smo u Gruziji, a nakon
Ukrajine u Libanu. O ostalim zemljama ne bih još da govorim.
Vama stalno zameraju da ste „plaćenici“,
pitaju otkud vam pare, pominju “američku
zaveru”…
Mi tim ljudima prenosimo naša iskustva, a na
njima je da odluče da li će ih primeniti ili ne. U pitanju je njihova zemlja i
oni su sposobni da se o njoj staraju. Da li će narod u nekoj zemlji glasati za
ovu ili onu opciju, nas se ne tiče. Ono što mi želimo jeste da sve prođe bez
nasilja i bez žrtava. Sve one koji pominju američku zaveru pitam: da li oni
misle da je npr. Koštunica, čiju manjinski vladu danas podržava SPS, bio
američki čovek 2000. godine? U pitanju su složeni politički procesi, gde
postoje razni uticaji, ali gde ipak građani imaju odlučujući uticaj.
Kako vi učestvujete u tim nenasilnim
akcijama: kao revolucionari, iz ideala, ili pak kao profesionalci, za novac?
Iz ideala, naravno. U “Otporu” smo
volontirali i to pre svega zahvaljujući našim roditeljima koji su pristali da
nas trpe da godinama mitingujemo umesto da studiramo. A sada držimo seminare za
skomnu nadoknadu, nije nam cilj da se od ovoga obogatimo.
Skoro ste pisali dnevnik za jedan beogradski
list i pomenuli poslanika Gibrana Tuenia koji je ubijen u Libanu. Upoznali ste
Gibrana?
Da. Upoznao sam Gibrana dok još nije postao
poslanik. To je bilo tokom demonstracija u Beirutu u martu prošle godine.
Ostavio je snažan utisak na mene. On je jedan od onih ljudi koji kada nestanu
ostavljaju veliku prazninu za sobom. Kao i pokojni Zoran Đinđić.
Pominjete Zorana Đinđića. Kada danas
pogledate Vladu koja vlada Srbijom i setite se one koju je vodio pokojni
premijer Đinđić, osećate li izvesnu odgovornost što ste toliko bili kritični
prema njemu, što niste stali na tu stranu koja nije bila u većini iako je bila
na vlasti?
Da. Mi smo bili u ubeđenju da je Đinđić bio
spor, ali iz ove perspektive to više ne izgleda tako. Ali mislim da je bilo
nemoguće da “Otpor”, jedna revolucionarna organizacija, stane na stranu
Vlade. A i
da jeste, to ne bi mnogo toga promenilo. Đinđić je ubijen od strane ljudi koji
su deo državnog aparata, pre svega UDBE, tako da na kraju mislim da smo bar
bili u pravu kada smo posle Petog oktobra tražili da se UDBA rasformira.
I vi ste bili kandidat za narodnog poslanika na prvim
izborima posle Petog oktobra, kada je i „Otpor“ postao politička stranka. No,
doživeli ste neuspeh. Kako danas gledate na to?
Kada sam bio klinac jednog mog druga je spopao neki manijak i kad
je ovaj počeo da zapomaže, manijak mu je lepo objasnio: “Znaš šta, dečko, u
životu sve valja da se proba”!? E tako je gledam i na taj naš pokušaj da
napravimo političku stranku. Probali smo, narod nam rekao: ne hvala, mi rekli:
molim lepo i utopili se u Demokratsku stranku ili se povukli.
Bilo kako bilo, vi ste se, sa još dvadeset
aktivista iz sveta, sreli u Bratislavi sa američkim predsednikom Bushom. Kada
bih vas upitao za savet: kako da stigenem do Buša, šta biste mi savetovali?
Čekajte još koju godinu da siđe s vlasti,
onda to neće biti toliko teško.
Ukoliko nije suviše lično, kakav je utisak
ostavio na vas američki predsednik?
Moji stavovi su potpuno suprotni njegovim,
ali moram da priznam da je to čovek koji veruje da radi pravu stvar. I ne
folira se. Kada su aktivisti iz bivšeg SSSR-a navalili da on treba Putinu da
kaže ovo i ono, Bush im je odbrusio: “Ja sa njim treba da razgovaram, a ne da
mu delim lekcije”. To je pošten odgovor. Nije ih zamajavao. E sad, drugo je
pitanje kakav je utisak na mene ostavila njegova politika.
Danas ste na putu između Srbije i Amerike.
Kako vam izgleda Srbija kada je gledate iz Amerike, a kakav osećaj imate kada
se vratite u domovinu?
Dobro ste rekli domovina, jer sam ja jedan od
ljudi kojima je Srbija domovina, a Hrvatska otadžbina, jer mi je ćale
Dalmatinac. Srbija iz Amerike izgleda mnogo bolje, jer se ne vidi gomila
gluposti koje se svakodnevno dešavaju. Altlantik je jedan veliki filter, a
postoji i doza nostalgije. Međutim kada se vratim, to je jedan šok. Povampirili
se svi oni kreteni iz devedesetih, ne silaze sa ekrana. Izgleda da ćemo morati uskoro opet
na ulice!
(Feral
Tribune, 10. februar 2006)