Фрагмент мора да буде попут малог уметничког дела, сасвим одвојен од спољног света и довршен сам у себи – као јеж, записао је на једном месту Шлегел. Свој кратки роман под насловом „Руски компјутер“ Семездин Мехмединовић исписује у фрагментарној форми, приређујући, на неки начин, рукопис настао пре шеснаест година. Један инжењер успева да пресними са флопија документ који му је био недоступан више од једне и по деценије. Тако се пред писцем отвара рукопис писан у временском распону од августа 1995. до августа 1996. године: „ненамјерни дневник селидбе“ који прати Мехмединовићев одлазак из Сарајева 1995. и његов пут до Вашингтона, преко Загреба, Финикса и Њујорка.

На први поглед, реч је о аутобиографској прози, али већ у уводу – који је потписан иницијалима – почињу да се кошкају аутор и наратор. Док чита заборављени текст, Мехмединовић нам саопштава да се осећа као да гледа старе фотографије на чије је постојање заборавио, а како увод одмиче – дистанца постаје све већа: „читајући, осјећам се као странац у властитом животу“. Врхунац тог сукоба са рукописом са флопија који ће резултирати коначним повлачењем писца-приређивача (само иницијали!) у корист наратора будућег романа, неће се завршити на удаљавању од текста, већ на дистанцирању од самог себе, како то већ у доброј прози бива („човјек који је то писао није више ја“).

Поред тога што ће и писца и читаоца ослободити обавезе да роман сагледава у аутобиографском кључу, дистанца ће добити посебно значење када С. М, завршавајући уводну напомену, саопшти: „Нисам тога био свјестан тада, а сада ми се чини очитим: излазак из Сарајева након рата, показује се и као жеља за одустајањем од књижевности.“ 

У Мехмединовићевој причи о одласку, неспоразум између мене и текста догодиће се још једном када наратор саопшти да је почео да пише једну причу, али да у томе није успео. Зашто – зато што је одлутао: „Ово што пишем, као да не пишем ја.“

Након тога, на стотинак страница, ређају се кратке и јасне слике, описане језиком који се доима као обичан, али који свој темељ има у лирици. Фрагменти сложени увек у једном пасусу описују свакодневницу и причају причу о одласку, са повременим прозним флешбековима на рат. Као искусан писац, Семездин Мехмединовић (Кисељак, 1960) очигледно зна које од тих прича бира, али и како их обрађује.

Када прораде телефони и сервис 95 који обавештава о тачном времену, наратор примећује да снимљени глас припада радио водитељки која је умрла пуно година пре него што је рат почео. Објављује и текст о томе: „о симболичкој истинитости податка да се најтачније вријеме у граду под опсадом мјери гласом мртве особе“. У пошти онда снимају нови глас, али Ослобођење доноси чланак „Вратите нам Гордану Бонети“, након чега се поново инсталира стара аутоматска секретарица. 

Ова прича о сервису 95, могла би бити „метафора“ Мехмединовићеве игре са временом у роману; игре са датумом настанка рукописа са флопи-диска и његовим каснијим приређивањем; са гласом писца који не препознаје самог себе, али не одолева да причу понови.

Од прве странице на којој се налази једна од најснажнијих реченица („У сандалма сам сишао у гроб.“), па до мисли о књигама за плажу, мору и Атлантику на крају романа – читамо записе писца који се сели, препознајући у свим тим градовима и неке стварне личности. Без обзира на то што у једном фрагменту главни јунак седи у ресторану у који је свраћао и Труман Капот, не морамо (због тог једног доручка) Мехмединовићев „Руски компјутер“ назвати документарном прозом. Но, на последњих двадесетак страница које се чине најбољим (и на којима нема наглашеног поентирања коме је писац понекад склон) – приповедач, тада већ у Њујорку, одлази у посету „југословенском дисиденту Миши Михајлову“. Желећи да помогне млађем пријатељу који је тек стигао, Михајлов га је одмах упитао да ли му треба микроталасна. Кад је дошао да је покупи, приметио је да је Миша Михајлов прозоре на кући заштитио жељезним решеткама.

Са гвозденим решеткама или бодљама, неки од фрагмената Семездина Мехмединовића заиста су довршени сами у себи – као јеж!