Zubi i sekundara na satu
Džulijan Barns: Ovo liči na kraj, Geopoetika
Posle četiri finala, poznati engleski pisac Džulijan Barns dobio je 2011. godine Bukerovu nagradu za roman "Ovo liči na kraj". Stela Rimington, tadašnja predsednica žirija, inače nekadašanja direktorka britanske obaveštajne službe MI 5 i autorka špijunskih trilera, rekla je tom prilikom da niko od nas ne zna ko smo zapravo. Predstavljamo sebe na razne načine, ali ostaje pitanje jesmo li to zaista mi. U žiriju je iste godine bio i Kris Malin, laburista iz južnog Sanderlenda, poslanik i pisac, poznat po svojim dnevnicima o Blerovoj eri, ali nemojte zalaziti u digresije, ukoliko se i ove nedelje hvalite kako čitate knjige, koristeći informacije koje vam nudi naš instant stubac. Bolje podvucite da se Džulijan Barns u romanu "Ovo liči na kraj" pita šta su to sećanja. Kao da nam već u prvoj rečenici (Pamtim, bez utvrđenog redosleda) poručuje da obratimo pažnju na varljivost memorije, a nekoliko redova niže i da razmislimo o proticanju vremena (Postoji li išta uverljivije od sekundare na satu). Prateći sudbine grupice drugara, znate, onih mudrica iz škole koji fiskulturu vide "kao prikriveno fašističku zaveru koja treba da nam suzbije seksualni nagon" i koji govore da su manično depresivni kad su tužni – pisac nas suočava sa ozbiljnim problemom. "Ovo liči na kraj" možda nije najbolja Barnsova knjiga, ali u njoj jeste znalački postavljeno pitanje šta ćemo jednog dana kada budemo morali da ispričamo priču o svom životu, verziju koju pričamo sebi, "onu koja se nekako drži". Da li ćemo se kao pripovedač zapitati koliko je podešavamo, ukrašavamo, lukavo pravimo rezove? Da li će on shvatiti da "vreme ne deluje kao učvršćivač, već pre kao rastvarač"? Survaće se unatrag i pokušati da dokuči šta je nostalgija. A kada bude shvatio da će ga godine jednostavno potopiti, pokušaće da se uhvati za slamku spasa. Nekoliko puta će naš Toni Vebster probati da se izvuče potežući reč "roman" (Da smo bili likovi u romanu), ali ključna stvar u svakoj borbi s vremenom biće – dnevnik. Postoji li, dakle, dnevnik kao dokaz, kao dokazni materijal? Ako ga nema, ostaje nam još samo jedna rečenica. "Osim toga, razmišljao sam, ja još imam svoje zube." Kakva-takva uteha.
(Blic, 10. novembar 2013.)