Politika (razgovori)
Kolum Meken


Poznati irski pisac Kolum Meken govori za Politiku o romanu Transatlantik i objašnjava kako je ubacio u svoju knjigu jednog pravog američkog senatora
 
Igram na liniji stvarnost – fikcija


"Tu kuću je vredelo slušati", piše Kolum Meken na početku romana Transatlantik. Čudni zvuci dopirali su s krova: galebovi preleću i ispuštaju ostrige kako bi im slomili ljušturu. Osamdesetak stranica dalje, malo-malo pa zaškripe daske, kao i u ranijim delima irskog književnika. Zbog čega tako često osluškuje kuće? "Do sada me to niko nije pitao", odgovara Kolum Meken u razgovoru za Politiku. "Sad nikad više neću moći da pišem o takvim šumovima, a da ne razmislim. Zapravo, ne znam odgovor, nemam pojma. Siguran sam jedino da se u svakoj kući čuje nekakav šum, odličan za građenje atmosfere, misterije. Možda i čežnje."

Transatlantik čine tri knjige. Između kratkog uvoda s naslovom 2012. i završnog poglavlja koje je vezano za 2011. godinu, roman se otvara kao školjka i u njemu pronalaze dve celine. "Svi likovi u prvoj celini `postoje` ili su `postojali`. I svi ženski likovi u drugom delu jesu `izmišljeni`. Bitna stvar, jer pokušavam da se igram na liniji između fikcije i ne-fikcije", opisuje naš sagovornik. "Trebalo bi da objasnim kako sam uopšte došao na ideju da napišem knjigu čiju će polovinu činiti fikcija, a drugu ne-fikcija, pa sve kasnije povežem."


Poglavlja prvog dela sastavljena su od tri duže priče. Uvodna storija govori o dvojici avijatičara, Džeku Alkoku i Arturu Braunu, koji 1919. godine pokušavaju da prelete Atlantik i spuste se u Irsku. U doba kad se pilotima još uvek nadima stomak od hladnog vazduha, avion sklapa u polju (šije, lemi, šmirgla), a vetar šiba sa svih strana. Da bi se spremio za let, jedan od pilota provodi tri večeri u hladnjači, ležeći na gomili uvijenog mesa,  zbog čega, kako nam saopštava pripovedač, danima smrdi kao tek istranžirana goveđa slabina. 


Posle podviga pilota, selimo se u 1845-46. i pratimo dolazak Frederika Daglasa u Irsku, gde treba da govori o danima ropstva i borbi za rušenje robovlasničkog poretka. Iz Bostona, u putnom sanduku, vuče i dva gvozdena tega, jer želi da ga oni iscrpe, što mu pomaže u pisanju. Kakve tegove nosi sa sobom pisac? (Usput podvučena rečenica: "Kad je tek otkrio jezik, još kao dečak, činilo mu se kao da dubi otvor u drvetu.")

"Činjenice govore da je Daglas koristio tegove dok je bio u Americi. Možete da ih vidite ukoliko posetite njegov muzej u Vašingtonu. Ali, ne znam da li ih je poneo kada je krenuo u Irsku 1845", odgovara Meken. "Ipak, odlučio sam da ih upotrebim u svakom slučaju. Osetio sam da je `tekstura` te slike istinita. To je veoma važna stvar za mene: linija između fikcije i ne-fikcije, između činjenice i poezije.” Misli da podaci mogu da budu pogrešno usmereni, ubačeni kao kašikom za obuću. Činjenice mogu da budu podmitljive, njima se može manipulisati. Naš sagovornik se igrao maštom, dokumentom i u svojim prethodnim knjigama. "S tekstom stvari stoje drugačije. Ima veze s idejom opšte iskrenosti. 


Želeo sam da moj junak Daglas bude autentičan, da nastupi u svoj svojoj složenosti. Tako sam mu dao tegove i u Irskoj. Mislim da oni puno govore o njegovom karakteru, sujeti, tvrdoglavosti, svesti o položaju tela u prostoru, naprednim razmišljanjima, izdržljivosti. Štaviše, imam tegove napravljene od starih okova za robove! To je poetska licenca, nadam se, dovoljno poetična da odjekne kao istina." Misli da pisci neprekidno nose takvu vrstu protivrečnosti u torbama. Moraju da uspostave ravnotežu sveta na neki način i odmere pojmove istine i pravde.

Kako uopšte nastaju romani poput Transatlantika (izdavač: Laguna; prevod: Milica Cvetković), čija radnja teče u više paralelnih ravni i u različitim vremenskim okvirima? "Prvo sam se pozabavio pričom Frederika Daglasa, crnoputog roba koji odlazi u Irsku, u vreme Velike gladi", objašnjava Kolum Meken. Dodaje kako mu se učinilo da nekako ne bi bilo u redu ukoliko bi ga pretvorio u fikciju. "Neki čitaoci misle da je on plod mašte, naročito u Irskoj gde nije toliko poznat", dodaje, kao što postoje i oni koji ne znaju za Alkoka i Brauna. "Skloni smo da mislimo o Lindbergu kao o prvom čoveku koji je preleteo Atlantik (on jeste bio prvi solo-letač). Na kraju, znao sam da želim da roman guram protiv sadašnjosti. Tad sam shvatio da želim da pišem o senatoru Mičelu i mirovnom procesu. Njegovo ime šokira i irske i američke čitaoce, ali većina nas jeste sigurna da je stvaran.” On je živ, od krvi i mesa.


Čini se da prvi deo romana zatvara njegov najintrigantniji deo. Kolum Meken odlučuje da ubaci u prozu nekadašnjeg političara, demokratu Džordža Mičela. On je danas osamdesetjednogodišnji pravnik, bivši senator iz Mejna, američki pregovarač u mirovnom procesu u Severnoj Irskoj (nekoliko godina i predsednik Kompanije Volt Dizni). "Tako se cela stvar dovodi u pitanje. Šta je stvarno, šta nije, kao i da li je takva dilema uopšte važna", kaže Kolum Meken. "Priča je priča bez obzira na to da li govori o ljudima koji zaista postoje u stvarnom životu. `Pravi` likovi treba da budu od krvi i mesa koliko i `izmišljeni`. A ipak se igram `istinom`, čak i kada sam skoncentrisan na `stvarnost`. Forenzički sam veran kada pišem o mirovnom procesu, ali isto toliko posle izmišljam i maštam."


Kolum Meken odlično skicira lik senatora koji živi nekoliko blokova dalje, u piščevom njujorškom komšiluku: "U poslednje vreme je u središtu mnogih novinskih članaka: njegova lepa mlada žena, malo dete, mirovni proces." Tokom te tri godine napravio je dve stotine letova. Njujork-London-Belfast-Dablin-Vašington-Njujork. Ahern-Bler-Klinton-Moulam-Hjum-Robinson-Irvin-Mejdžor-Kenedi... Pre toga američko dečaštvo. Postaje pravni savetnik, kandidat za guvernera, federalni sudija; petnaest godina u Vašingtonu, šest godina lider većine. Iako mu od letenja oteknu noge, prihvata poziv predsednika Klintona koji ga moli za malu uslugu. (Meken u samo dve rečenice sjajno opisuje predsednika: "Klinton pun nehajnog šarma. Ambiciozna lakoća.") 

Kako ubaciti u roman senatora koji zaista postoji i koji jeste učestvovao u mirovnom procesu u Severnoj Irskoj? "Mičel je bio vrlo ljubazan. Imao je poverenja. Dozvolio mi je da stvaram fikciju", odgovara pisac. "Bilo je to veoma hrabro s njegove strane. Eto ga, na primer, gde drži prljave pelene na prvoj stranici poglavlja koje govori o njemu. U knjigama o istoriji ne vidimo lidere kako menjaju dečije pelene. Fikcija to može da uradi, agilna je kada je o tome reč. Može da uđe u različite uglove." Da li je senator nešto rekao kada je pročitao knjigu? "On voli moj roman. Bio je jako laskav. Kaže da je uživao u samoj ideji da bude književni lik!"

U jednoj sceni, književni junak Džordž Mičel sedi u avionu, siguran da neće izuti cipele pre poletanja. Pomen reči cipela odvodi nas na Mekenov profil koji je pre godinu dana objavio nedeljni Magazin Njujork tajmsa. Rođen je u Dablinu 1965. Karijeru je počeo kao novinar. Početkom osamdesetih putovao je biciklom kroz Severnu Ameriku, radio kao vodič u rezervatu prirode u Teksasu. Godinu i po proveo je u Japanu, a potom se preselio u Njujork, gde živi sa suprugom i decom. Jednog dana, 11. septembra 2001, otac Mekenove žene ušao je u njihov stan u 71. ulici. Pre toga spustio se niz pedeset devet spratova zgrade Svetskog trgovinskog centra u koju je udario avion. Četvorogodišnja unuka, koja mu je poletela u zagrljaj i osetila miris dima, upitala ga je da li je bio blizu požara. Objasnio je šta se dogodilo, ali ona je odmahula, kao da nije razumeo njeno pitanje. "Sigurno goriš iznutra..."

Koliko su događaji od 11. septembra uticala na pisca? "Mislim da su jako uticali na moju prozu. Ali i na ceo svet! Bio je to jedan od onih događaja kada je pomereno mnogo toga u našoj kulturi, ali i u našoj mašti. Još uvek čuvam fotografiju cipela koju je tog dana nosio otac moje žene. Cipela u kojima je uspeo da pobegne iz zgrade Svetskog trgovinskog centra", napominje Kolum Meken, čiji se prethodni roman Vrti se, veliki svete vezuje za još jednu stvarnu ličnost. U njegovom središtu je Filip Peti koji je 1974. hodao po žici, razvučenoj između kula kojih danas više nema. Jedna junakinja razmišlja o njemu. Čula je da noću čitava jata ptica udaraju u Svetski trgovinski centar, u svoje odraze u staklu.

Mića Vujičić (Politika, 25. oktobar 2014.)


субота, 27. децембар 2014.

Novinski isečakU pasvorde urezujemo ožiljke i uspomeneIjan Urbina, novinar Njujork tajmsa, otkriva
субота, 25. октобар 2014.

Poznati irski pisac Kolum Meken govori za Politiku o romanu Transatlantik i objašnjava kako je ubac
недеља, 7. октобар 2012.

Интервју: Александар Прокопиев, књижевник Кућа је темељ сваке добре причеПознати македонски пи
недеља, 7. октобар 2012.

Robert Perišić, jedan od najpoznatijih savremenih hrvatskih pisaca, govori za Politiku o svom roman