Lovorike i trnje (hronika nagrađivanja)
Ljuštura i treće lice
Izdavačka kuća Paideia objavila je roman "Isusovo detinjstvo" Dž. M. Kucija, pisca koji je 2003. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Ne bez razloga, kako će olako reći njegova junakinja iz "Letnjeg doba"
Mladi engleski biograf sakuplja materijal za knjigu o pokojnom Džonu Kuciju, želeći da opiše život (izmišljenog!) slavnog književnika kad mu je bilo trideset i nešto. Roman "Letnje doba" sastoji se od delova dnevnika i razgovora sa ženama oko kojih se muvao "budući junak" dok se još tražio kao pisac. Arijana Božović, koja prevodi dela Džona Maksvela Kucija za izdavačku kuću Paideia, precizno je svrstala tu prozu u autobiografsku fikciju. Ukratko, fikcionalizuju se sećanja, beži u treće lice, ali ne uzima drugo ime.
Šta znamo o sedamdesetčetvorogodišnjem piscu Kuciju? Arijana Božović nerado govori o njihovim susretima, tek poneku reč o autre-biografiji, piščevom smislu za humor i biciklističkoj trci koju svake godine vozi uz planinu iznad Kejptauna. Znamo za diplome iz matematike i engleske književnosti; za IMB u kome je četiri godine radio kao programer (plus oksfordska laboratorija za razvoj softvera).
Ali, kakav je junak Džon Kuci iz "Letnjeg doba" (adresa: trošna kuća u predgrađu Kejptauna koju deli s ocem)? Sagovornici mladog biografa svedoče da ga okružuje aura zapuštenosti i neuspeha. Odnos prema svetu opterećen oprezom. Malo-malo pa sevne reč "ljuštura". Kažu da jednostavno nije planirao, da je Kuci, a Kucijevi nemaju planove, već samo puste snove. Melanholična priroda. Svakako ne tip koji bi se "pridružio". Odnos sa svetom kao kroz opnu. Upoređuju ga s kornjačom, toliko oprezan. Neko čak zagrmi kako Džon nije imao snažnu ličnost. Sofi, jedna od sagovornica, objašnjava da nikada nije osetila da je on neka izuzetna ličnost, ali je svesna da nije džabe dobio Nobela.
Da! Kako je Dž. M. Kuci primio Nobelovu nagradu? "Odmah po dolasku u Stokholm, pisac dobija grip od svoje zvanične paziteljke, tako da sve vreme šmrca, kašljuca. Pred susret sa tamošnjim kraljem, objašnjavaju mu koreografiju, pokazuju tačku gde mora zastati kad kroči na crveni tepih. Onda kralj ušeta sa cigarom, otpuhne dim i, zaveden geografijom, krene da ćaska o svojim lovačkim avanturama u Africi", kaže za Blic knjigu Arijana Božović . "Ovo je istinita priča, utoliko što sam je čula od Džona Kucija", dodaje. "Fikcija pak – ona koju je pisac pročitao umesto besede – ostavlja mogućnost da se Akademiji obratio neki od njegovih likova. A nisam sigurna ni da je tepih zaista bio crven", govori naša sagovornica, pridružujući se tako i sama majstorskoj Kucijevoj igri na tankoj liniji između fikcije i autobiografije.
(Blic, 2. novembar 2014.)