Lovorike i trnje
Stao sam na otvarač za konzerve
Čarls Bukovski opisuje u svojim pismima kako je dobio blistavi počasni pehar „Autsajdera godine“
„Koliko žele tu svoju slavu! uvek i uvek iznova! umesto da pišu nešto novo“, zaključuje Čarls Bukovski u pismu I. V. Grifitu, 1. avgusta 1960. „Iskreno, prilično mi se smučio taj književni svet, ali ne znam gde drugde da odem. Aha. Znam. Mogu da odem u pizdu materinu.“ Dodaje da je bacio lovu na trke konja, pa se pijan vratio vozom, dok su sve žene gledale u nekog drugog. „Bukovski star i sed i zgrčen. sve reke presušile. svi džepovi prazni.“
Međutim, uskoro će i njemu biti dodeljeno književno priznanje. Početkom oktobra 1962, Žon i Luiz Veb iz Nju Orleansa, izdavači časopisa „Autsajder“, odlučili su da treći broj posvete Bukovskom i proglase ga Autsajderom godine. O svemu tome saznajemo u izuzetnoj knjizi „Pisma 1 (1959–1969)“ (izdavač: LOM) koju je preveo i priredio Flavio Rigonat.
Tim povodom, pisac upućuje pismo časopisu i saopštava kako jeste uvek bio prilično van svega: sudeći po mnogim odbijenim rukopisima ispada da ni ne piše poeziju. Ili kako mu je dragi prijatelj rekao: „Ti ne shvataš pravi smisao poezije. Nema ničeg lirskog u tebi. Ti ne pevaš! Pišeš razgovore za šankom. To što pišeš možeš da čuješ bilo kog dana u bilo kom baru.“ Bukovski kaže kako se nikada nije pridružio maršu i da mu ništa nije dovoljno stvarno. „Tramvaji, bombe, bube, žene, osvetljeni globusi, travnjaci.“
Knjiga je ilustrovana. Na faksimilu pisma upućenog upravo Vebovim (80. strana), vidimo crtež. Ispod adrese i datuma, nacrtao je komodu sa saksijom cveća i sebe u krevetu dok piše. S cigaretom i flašom pića. Iznad nešto visi: uramljeno priznanje „Autsajder godine 1962“. Bukovski ga često pominje, taman koliko i reči „trulež“, „nemam nikakav zanat“... Najbolje tek sledi, jer stižu fotografi. Još dok uvlače opremu, neko oceni kako ovaj tip čak i ne izgleda kao pisac. „I tako klik, klik, još piva, nova stolica, nova košulja, nova cigareta, Džejeva se žena smeje, uživa u svemu, kao da gleda medveda kojeg su oprljili cigaretom.“
Kasnije se nervira što nije bio očešljan. Zbog fotografisanja, Čarls Bukovski pomisli kako je kao žaba na stolu za seciranje. „Valjda zato pišem. Stalno me iznova seku i otvaraju. To nije ništa duboko, ali je tako čudno.“ U pismu Žonu Vebu – koga će tri godine kasnije opisati kao otelotvoreno čudo, jer u podrumu punom bubašvaba, papira i štamparske mašine, bez prostora, štampa i gladuje – Čarls Bukovski prepričava tešku noć fotkanja. I kako je sutra ujutro stao na otvarač za konzerve. Bez cipela, naravno.
(Blic, 28. decembar 2014.)