Lovorike i trnje

Romani ne vole da im se sudi

Spisateljica i kritičarka Erika Vagner, dva puta članica Bukerovog žirija, otkriva za Blic knjigu kako izgleda finalna sednica na kojoj se odlučuje o dobitniku jedne od najvažnijih književnih nagrada

„Poslednji, finalni sastanak žirija koji dodeljuje Bukerovu nagradu posao je sa isključenim telefonom i zatvorenim vratima”, kaže Erika Vagner za Blic knjigu putem imejla. „Da vest ne bi procurela ranije, održava se istog dana kada i vrlo grandiozna večera na kojoj se objavljuje ime dobitnika.” 

Književnica rođena 1967. u Njujorku, koja danas živi u Londonu, bila je dva puta članica Bukerovog žirija, 2002. i 2014. godine. Kaže da su oba puta završne sednice bile uzbudljive, teške i strastvene. „U tom trenutku, naslove iz užeg izbora pročitali smo najmanje tri puta, stekli snažne utiske o njima. ” Smatra da je sve to uzbudljvo jer iznosite argumente, razmenjujete ih, slušate šta kolege imaju da kažu. „Pobednik jedino sazna da je dobio nagradu na kraju večere. Neverovatan trenutak, čak i ako niste žirirali.”

Erika Vagner napisala je zbirku pripovedaka, roman, biografsku knjigu o Tedu Hjuzu i Silviji Plat. Godinama je bila književna urednica londonskog Tajmsa, pisala za Ekonomist, Njujork tajms i Fajnenšl tajms. Danas objavljuje profile i kritike u Nju stejtsmenu. Obavezno pitanje: Da li svi čitaju sve? „Za razliku od mnogih nagrada koje se dodeljuju u Britaniji, svi članovi žirija čitaju sve romane”, odgovara. „Ne podelimo ih među sobom, kako se često događa. Ove godine bilo ih je preko sto pedeset, što je, s obzirom na vreme koje smo imali na raspolaganju, priličan broj knjiga na dan.”

Pre ili kasnije, dođe do trenutka kada dela moraju da se porede. Šta onda? „Sve dok se ne stigne do finala, do dvadeset ili dvadeset pet knjiga, postoji velik konsenzus. Tako je bilo oba puta kada sam bila u Bukerovom žiriju.” Stvari kasnije postaju složenije. “Kada se radi o romanima, tu je još uvek puno ličnih osećanja. Ako govorite o delima koja nisu fikcija, možete da raspravljate, recimo, o tome koliko je neki podatak tačan. Razumete šta želim da kažem: romani žele da budu voljeni, a ne da im se sudi! Prilično složen proces. I težak ponekad. ” Pogotovo kada se usput izgubi knjiga koja vam se dopala...

Kakav bi savet dala nekome ko tek ulazi u žiri? „Rekla bih: Blago tebi! Fantastično iskustvo! Takođe: Drži um otvorenim. Očekuj da otkriješ, nadaj se otkriću. Knjiga od koje to najmanje očekuješ, biće ona koju voliš. Pažljivo slušaj kolege iz žirija, poštuj njihovo mišljenje. Čitaj temeljno, čitaj pažljivo. Ali najpre, uživaj što razmišljaš o književnosti na tako ozbiljan način.” Reč je o velikoj privilegiji.

(Blic, mart 2015.)