U ovom stanu nekog ima
Između sna i jave, prošlosti i sadašnjosti, četiri zida i sablasnog grada, junaci kratkih priča Nikole Bertolina traže svoje uspomene i potvrdu o postojanju
Pripovedači kratkih priča Nikole Bertolina najčešće posmatraju svet s prozora sobe, iz zatvorenog stana, pitajući se šta nas čeka s druge strane vrata. Kada nisu omeđeni zidovima, junaci Kutije za snove (Rende) nalaze se u kućama na periferiji grada, gde jedan pronalazi vazdušnu pušku i ne uspeva da odoli želji da je upotrebi. Treća perspektiva vezana je za sećanja i more: „Sada, dok se s tokom vremena smanjuje moj svet, ono raste, sve je veće, preplavljuje me.“
Knjiga pisca rođenog 1931. u Buenos Ajresu, nekadašnjeg urednika u izdavačkim kućama BIGZ i Nolit, prevodioca francuske i ruske poezije – podeljena je na tri celine. U uvodu stoji pitanje: šta se događa sa snovima kojih se ne sećamo... „Teško je poverovati da su izgubljeni; možda ih život negde van uvida naše svesti slaže, shodno onome što nam oni govore, u kutije raznih boja.“ U crnoj su oni o nesrećama, naročito smrti. U zelenoj – proze zagnjurene u život, dok plava kutija skladište nade i radosti.
Bez obzira na tako jasno određenu strukturu, u zbirci postoji krug motiva koji se ponavljaju, čineći je celinom. Pre svega, krhka granica između sna i jave („Sanjam li budan?“), zatim buđenje koje dovodi u pitanje pouzdanost sećanja i u igru uvodi bića od kojih čitalac može da se naježi. „Jednog sam se jutra probudio sa iznenađujućim i snažnim osećajem nečije prisutnosti.“ No, pripovedač reaguje drugačije. Ustaje i traži ih po sobama. Doručkuje, neprekidno osećajući da ga neko posmatra.
Pored stalnog preplitanja sadašnjosti i prošlosti, u ritmu preklapanja snova i jave, usamljenost predstavlja dominantno osećanje. Različiti likovi Bertolinovih proza sami su na isti način, zaboravljeni od svih, što ih dovodi do nedoumice da li uopšte postoje. Odgovor bi trebalo da stigne kada izađu među svet, ali tek tada dolazi do usložnjavanja problema identiteta. Grad se na 18. stranici opisuje kao sablasan, pust koliko i stan, premda njime promiču bića koja deluju poznato.
Glavni likovi tumaraju ulicama i ne zna se šta izaziva veću uznemirenost: kada ih niko ni ne pogleda („kao da ne postoje“), ili kada oni sami nikoga ne prepoznaju u velikom, nepoznatom gradu, a sumnjaju da ih dobro znaju ćutljivi ljudi kojima su okruženi. Najveća gužva nastaje kada u jednoj storiji neko saopšti naratoru: „Svi smo mi za tebe Mongoli.“ Na nevidljivoj liniji između noćnih mora i realnosti, po ulicama, trgovima i parkovima stvarno počnu da vrve Mongoli...
S bolom u glavi shvata da živi u novom i drugačijem svetu. I bez Mongola, rešenje zagonetke ko sam to ja traži se po stanu, između dve krajnosti, detinjstva i starosti. Izlaz iz košmara sprema se kraj uzglavlja: list papira i olovka da bi se zapisao san. Potvrda o postojanju trebalo bi da bude na fotografijama, ali ni linija oko-ogledalo-fotos nije pouzdana. U prozi Nikole Bertolina, slike ne predstavljaju zaleđene trenutke. Međutim, nečije pevanje u zgradi, o dubokom moru, budi posebnu vrstu osećajnosti koju će moći da nazove poetskom.
I pogled na prirodu smanjuje teskobu. Pomisao na bića iz životinjskog sveta pruža mogućnost da se roni kroz minuli život. Galeb koga vidi kroz staklo, puž, poskok, delfin i stručak alge. Zato tihi pucanj iz vazdušne puške, pronađene na periferiji grada, i besmisleni hir, ubijanje ptice, vrapca, čije toplo telo drži na dlanu kao na odru, odjekuje knjigom poput rafala iz najtežeg oružja.