"PRIČE S MARSA" SRĐANA V. TEŠINA
Čekam te u crnoj hronici
Junaci nove zbirke kratkih priča Srđana V. Tešina briju se tupim žiletom. Stanovnici prigradskog naselja Mars, često s čvornovatim kolenima, žive ispod crte i mnogo dublje od margine. Beže od kuće sa šesnaest, prevrću kontejnere, profesionalno love pacove. Provaljuju u samački hotel dok su stanari odsutni kako bi im razmeštali nameštaj i privukli pozitivnu silu Chi: „Da li je u ovoj državi kažnjivo kada nekome želiš sreću protiv njegove volje?“
Pisci su nekada kopali po novinama ne bi li pronašli bizarnu vest koja će ih dovesti do zapleta. Još je toplog jula 1834. list San počeo da objavljuje rubriku Police Office o pijancima uhapšenim na ulici. Ali šta sada kada se život pretvara u crnu hroniku? Kada vesti počinju saobraćajkama na koje, kako je pisao Dejvid Kar, čuveni kolumnista Njujork tajmsa, uglavnom slično reagujemo: „Nadam se da su svi OK, ali, ako nisu, voleo bih da bacim pogled...“ Priče s Marsa (Arhipleag) odgovor su na takvu stvarnost. Kratke su, ubojite i surove. U pravom hororu, likovi kriju bake u zamrzivačima-sandučarima da bi i dalje stizala penzija.
Nije slučajno što pored čitavog niza uvrnutih epigrafa, citata (od Ostera, Kucija, do Džonija Keša ili pesme Lutku imam ja, koja kaže no, no, no) delovi bivaju štampani u formi crne hronike Marsovskih novosti. Kako zaključuje Đovani Gocini u Istoriji novinarstva, ovakva dimenzija vesti povezana je s društvenim klasama i lokalnim stvarima. Već na prvim stranicama Tešinove fleš-fikcije pominju se fabrički dimnjaci. Malo kasnije, petorica tipova ulaze u snek-bar obučeni u radničke kombinezone. Naokolo su davno napušteni pogoni fabrika kao scenografija proze o potlačenim i siromašnim. Svaka pobuna u storiji povlači repetiranje pištolja.
Jedne noći, na kablovskoj, autor je ispričao kako ima hrabrosti da piše samo o onome što mu je pred očima, jer je to vrsta realnosti o kojoj može da svedoči i u koju ima poverenja. Kaže da bi se osećao loše kada bi kao pisac prećutao činjenicu da živi u delu grada koji je pre samo nekoliko decenija tipski izgrađen za radnike fabrika, a da danas, iz iste zgrade, sa dvadeset i nešto stanova, samo iz pet neko ujutru ode na posao...
Reč je o svetu koji je zatvoren u sebe sigurnosnim lancem na vratima, s perspektivom kroz špijunku.
Priče o Marsu, betonskom kvartu, sirotinjskoj čorbi od dođoša, besposličara i penzionera, kako kaže pripovedač, traju onoliko koliko smeš da odškrineš vrata. Imaju po dve, tri stranice i podeljene su na numerisane fragmente. Premda se u knjizi pominje lampa-projektor, koja pravi čarobno zvezdano nebo u sobi, struktura podseća na brzo škljocanje foto-aparata istražitelja koji je tek došao da slika mesto zločina.
Doduše, junaci ponekad sanjaju da sporo plivaju u praznom hotelskom bazenu ili se igraju, poput dečaka koji zamišlja da je polarni istraživač, pomorski kapetan Robert Piri. Međutim, saonice koje vuku kroz duboki sneg u zabiti stana ponovo nas suočavaju sa stvarnošću, s njenim ledenim bregovima. Tridesetak stranica dalje, pod naslovom Trka (Feat. H. K.), čeka nas polarna noć.
Tešinove priče ponekad su pastiši i omaži. Posle citata „Vi ste umorni, trebalo bi da putujete malo“, pisac se igra prozom Hulija Kortasara o Fanđu. Pre titula u trkama Formule 1, čuveni vozač novac je zarađivao tako što je u strogoj tajnosti prevozio mrtvace iz provincije Kordoba do provincije Buneos Ajres. Pošto su vlasti zabranjivale ovakvu zloupotrebu plaćanja pogrebnih taksi, vožnja od pet, šest sati činila se dugom poput polarne noći.