Ose detinjstva
Kao kada dečak u Eolskoj harfi Danila Kiša prisloni uvo na električnu banderu od običnog nakatranisanog jelovog stabla, pa njegov sluh prepoznaje „zvuk vremena“ (iz dubine i istorije dopiru zvuci s dalekih zvezda) – glavni junak romana Sjećanje šume spušta se na zemlju i osluškuje nevidljive šine, bežeći od osa. „Zvuči kao da teški kamioni prolaze duboko ispod zemlje.“
U novoj knjizi Damira Karakaša, pisca rođenog 1967. u Lici, čitalac može da prati igru zvukovima, dok sve dublje ulazi u mračnu i gustu šumu. Stara kuća škripi, ljulja se i trese poput broda. Vozač, noseći ih na izlet, usput razgovara s učiteljicom: „njegov glas je prigušen kao da dolazi iz motora autobusa.“ Vraćajući volove, baka pljuje prašinu i govori „glasom u kojem je zbog prašine više zvukova“. Čuje se škriputanje, otac hoda po smrznutom blatu.
Već na drugoj stranici pominje se opna. Svet detinjstva često se posmatra kroz zastore od lišća ili kroz kišnu zavesu. Roman Sjećanje šume (izdavač: LOM) blizak je lirici, snažan u opisima „običnog“ sveta koji okružuje dečaka. Bolan čim izrone reči srce i otac. No, poput igračaka, načinjenih makazama od kartona kutije za cipele, stvarnost se duplira ako se glava spusti na zamišljene tračnice, pogleda sopstveni odraz u staklu ili ašov izdaleka postane produžena ruka.
Majstorska igra, na prvi pogled sasvim jednostavna. Strogi, grubi otac ubija nekakvu životinju. Oko ponoći, uzima lopatu i nestaje u gustoj šikari. Psuje i kopa. „Mukli udarci lopate u zemlju dugo ispunjavaju praznu noć. Kasnije, otac se kroz mrak vraća s lopatom na ramenu, ja na tren vidim kako se to onaj jazavac vraća s lopatom na ramenu.“
Karakaševa proza ubojita je poput roja osa. Smeštena u vremenu u kome su se milicajci vozili u fići, dečaci brinuli da ih zbog srčane mane neće primiti u JNA i deda stavljao nove baterije u radio, zadovoljan što najverovatnije više neće morati da ih menja – nastavlja se na niz dela o odrastanju i složenom odnosu između očeva i sinova.
(NIN, 3. mart 2017.)