Stiven King i Haruki Murakami napisali su knjige u kojima govore o tajnama svog zanata. Pored važnih saveta, stari majstori otkrivaju šta su radili pre nego što su postali slavni
U svom delu Pisac kao profesija, Haruki Murakami ne koristi pojedine reči koje Stiven King uzvikne u prozi O pisanju. Opa, tras, bum. Ili superiška, kad mu horor fanzin objavi prvu priču U polusvetu užasa, čiji je prvobitni naslov glasio Bio sam tinejdžer kradljivac leševa. Ali dva književnika otkrivaju istu stvar različitim pristupima. Kako pišu i o kakvoj se profesiji radi.
Stiven King, objavljen u Vulkanu, u prevodu Vladana Stojanovića, odmah napominje da će jasno predstaviti kako se obreo u ovom zanatu i šta je o njemu naučio. U predgovoru procenjuje da će sve učiniti kratko, „zato što je većina debelih knjiga o pisanju puna sranja“. A onda povlači bitan potez! Tražeći odgovore, vraća se u dečaštvo i mladost. Očigledno je da bez iskustava iz tog vremena nema Kingovog proznog opusa. Želi da opiše šta oblikuje budućeg umetnika, polazeći od neobičnog i „isprekidanog detinjstva“, provedenog sa bratom i samohranom majkom. Otac je nagomilao silne račune i uhvatio maglu.
Tu je i jedna od dadilja. „Često je prdela... Ponekad bi me, u naletu melanholije, bacila na krevet, opkoračila i spustila guzicu u vunenoj haljini na moje lice.“ Bum! Svedoči da ga je u stvari dobro pripremila za suočavanje sa kritičarima. Praktikovala je da ga zaključa u plakar. „Boravak u ormanu nije mi naročito teško pao. Bilo je mračno, ali je mirisao na majčin parfem Koti. Tešio sam se svetlosnom trakom ispod vrata.“
Pošto nije riknuo, verovatno je još tada izašao kao pisac...
Beleške o zanatu – kako rukopis definiše u podnaslovu, dok Murakami za naslov bira reč profesija (što opet ne pravi razliku) – više su nego živopisne. Ne mislimo isključivo na zgodu kad je pripovedač iznenada „morao da se istovari“ (taj su izraz u ono doba koristili za opis jedne od telesnih potreba), pa se u šipražju obrisao blistavim listovima, za koje će se ispostaviti da pripadaju povijuši zvanoj otrovni bršljan.
U petoj ili šestoj godini, budući pisac upitao je majku da li je videla kako neko umire. Majka mu je slikovito dočarala davljenje devojke što je plivala kraj vira („slušali su njene krike dok nije potonula“), a potom pričala o mornaru koji je skočio sa krova hotela Grejmor u Portlandu. Sad prenosi pasus na papir: „Rasprsao se, rekla je majka najravnodušnijim mogućim tonom. Posle kraćeg oklevanja, nastavila je: Iz njega je poteklo nešto zeleno. Nikad to nisam zaboravila. Ni ja, mamice.“
U Geopoetikinom izdanju, u prevodu Divne Glumac, Haruki Murakami razmišlja jesu li kolege tolerantni ljudi, koristeći pritom reč ring. Otkriva kako je postao romanopisac, esejizira o likovima, trčanju kao važnoj propratnoj aktivnosti, ali i o originalnosti. Da bi se stvaralac mogao nazvati originalnim, mora da se razlikuje od ostalih i poseduje autentičan stil („zvuka, pisanja, oblika ili boje“). U trenu treba uočiti da je u pitanju naročit umetnički izraz. Drugi uslov jeste da se stil unapređuje prirodnom snagom i neprekidno razvija. Naposletku, autentični stil mora s godinama biti standardizovan; „da se uvreži u psihu ljudi i da se usvoji kao deo kriterijuma ocene vrednosti.“
Uporedo čitajući ove knjige, lako ćemo zaključiti da li je King originalan po Murakamijevom upitniku. No, treba istaći da su i eseji japanskog književnika izuzetno živi. Nije se samo autor romana Keri, Isijavanje ili Mizeri prvo namučio. Zanemarimo otrovni bršljan! Živeo je u prikolici, u gradiću kome tepa: „šupak sveta“, i bio srećan čim se dokopao automobila i telefona.
Murakami je isto lutao. Na fakultetu nije učio, već „visio“ naokolo, u neurednoj odeći, duge kose i brade. Pre uspeha, sastavljao je kraj s krajem.
Svedoči da su supruga i on tri godine radili razne poslove, trudeći se da uštede. Pozajmljivali su pare i 1974. otvorili lokal na južnom izlazu stanice Kokubunđi. „U kući nismo imali ni televizor, ni radio, čak ni budilnik. Nismo imali nikakvo grejanje, i u hladnim noćima smo spavali tako što bismo čvrsto uz sebe privijali nekoliko naših mačaka... I one su se, izbezumljene, čvrsto držale za nas.“ Nagomilavali su se dugovi banci. Šetajući kasno u noć, pognute glave, sakupljali su zgužvani novac pronađen usput.
Za Murakamijev literarni svet nije beznačajna činjenica da je dugo radio u popularnoj četvrti poznatoj po zabavi i noćnom životu, otvorenoj dvadeset četiri sata. Zaključuje da je na tim raznolikim, sumnjivim i opasnim mestima naučio više nego u školi, ili tamo gde se okupljaju isključivo istomišljenici. Kasnije je otvorio džez bar u Tokiju.
Ipak, nisu isključivo portreti umetnika u mladosti ono što spaja dva izdanja. Treba širom otvoriti oči (ne naročito zgodan izraz ako u igri učestvuje Stiven King!), pa primetiti da obe knjige tematizuju odnos pisanja i ritma, te pisanja i strasnog čitanja, a najpre udarnički rad.
King je izričit: „Kad pronađete nešto u čemu ste daroviti, to i radite (o čemu god da je reč) dok vam prsti ne prokrvare ili oči ne ispadnu.“ Piše od ranog jutra, popodneva su za dremku i pisma, a uveče čita, posvećuje se porodici i gleda utakmice Red Soksa. Bez sumnje, zatvara vrata, ograđuje se od svakodnevice, a neobično jeste što kucajući sluša glasnu muziku (grupe: AC/DC, Guns N’ Roses, Metallica). Dnevno: 2.000 reči.
Murakamijeva je mera deset strana formata od četiristo slovnih mesta na dan. „Raditi ono što ti se sviđa, kada ti se sviđa i kako ti se sviđa – to je moja definicija slobode.“
Drži se stava Karen Bliksen da svakog dana piše pomalo, bez nade, ali i bez očajanja. I autor dela 1Q84, Norveška šuma, Kafka na obali mora – baca se na posao u zoru i za radnim stolom provodi četiri-pet sati. Nakon što završi prvu verziju, kreću korekture. Koliko ispravki izvrši – prebrojaće ljubazni čitalac...
Supruge su glavne junakinje: njihova uloga je zaista ogromna. Velika je uloga i književnih časopisa koji stoje na početku bogatih karijera. „Ne heftajte rukopise“, napominju Kingu iz magazina. „Pravilni način za slanje primeraka jesu slobodne stranice spojene spajalicom.“
Pored tog „hladnog“ i korisnog saveta, O pisanju nudi pregršt drugih. „Optimizam je savršeno legitiman odgovor na neuspeh kad ste tako mladi da se još ne brijete.“ Posao je usamljenički i od ključne je važnosti imati nekoga ko veruje u vas. Radni sto treba staviti u ćošak. „Put u pakao popločan je prilozima.“ A pasiv? „Ne želim da kažem da upotrebu pasiva potpuno zabranjujem. Pretpostavimo, na primer, da neko umre u kuhinji, ali završi negde drugde. Telo je odneseno iz kuhinje i položeno na kauč u dnevnoj sobi – zgodan način da se to predstavi, iako reči odneseno i položeno meni jezivo paraju uši.“
Od Murakamija štošta možemo da naučimo. S tim da on tiše deli bogato iskustvo. Pored ostalog, preporuke su da vrlo pažljivo posmatrate ljude i pojave, temeljno i savesno, pa u pamćenju pohranjujete prizore. Da se što više uzdržavate i odlažete donošenje zaključaka; budete strpljivi. „Kad pišem dugi roman, ja najpre (figurativno rečeno) lepo raspremim radni sto.“
Velikani su originalni i različiti, makar se radilo o deljenju recepata za uspeh. Utisak je da Murakami ne viče dok savetuje, nasuprot Kingu: „Ispašćete majmun ako to ne učinite.“
Superiška.
(NIN, 3. jun 2021)