Dobitnica Gonkurove nagrade za prvi roman govori o svojoj knjizi Treće doba u kojoj je opisala život Samjuela Beketa u staračkom domu

Na Molijerovim danima, Majlis Besri je pažljivo saslušala sve naše priče o Beketu i Beogradu. Kako je pisac Pavle Ugrinov, reditelj prve postavke drame Čekajući Godoa, u romanu Tople pedesete opisao premijeru održanu na Starom sajmištu, u slikarskom ateljeu Miće Popovića. Ispod gole drške metle s namotanim širokim klupkom stare žice namesto „kržljave krošnje“, scenografije kakvu je načinio Mario Maskareli. I pod sijalicom „sa štitom“ što će okupljenu publiku, usred nevremena, ostaviti u mraku, a glumce naterati da igraju uz sveće i bljeskove munja, pošto grom udari u transformator. O prepisci, drugovanju Radomira Konstantinovića s velikim književnikom; o izvedbi Godoa 1991. tokom koje će se napolju, u stvarnom svetu, raspasti Jugoslavija…

U prvencu Treće doba, objavljenom u izdavačkoj kući Geopoetika, u prevodu Olje Petronić, nagrađenom Gonkurovom nagradom za prvi roman, Majlis Besri citiraće opasku kritičara da Godo „oslobađa prinuda prostora, vremena, čak i svesti“.

Nisu se isključivo kod nas zbivala čuda dok dramski umetnici tumače Vladimira, Estragona… Ugrinov veli da su tamo, u tami, imali gotovo fizički utisak da se nalaze napolju, usred oluje, „na onom Beketovom močvarnom tlu“. Glumci su „postepeno izjednačavali mesto na kome su se nalazili… s prostorom izvan scene“. Uzgred, Mića Popović se brinuo hoće li pod izdržati, strepio je da svi ne propadnu u atelje Laze Vozarevića .

„Čini se da je čitav taj komad ušao u vrstu vibracije sa onim što se događalo u regionu“, kaže Majlis Besri u razgovoru za Radar. Ističe da su svi Beketovi komadi iz pedesetih plod ratnog, apokaliptičnog iskustva. „Dakle, šta danas radimo na svim tim ruinama... Zamišljam koliko je posebno bilo pomenuto iskustvo za publiku i tumače uloga: da osete odzvanjanje teksta s onim što se ponovo dešava. Moralo je biti kao da vam drama unapred priča sopstveni kraj. Istovremeno, mogućnost da se sve ponavlja u beskraj. Uostalom, to se dogodilo na Balkanu.“

Na kraju njene proze stoji svojevrsna napomena, u nju lepo staje jezgro Trećeg doba. Podvlači da je Samjuel Beket svakako postojao i život okončao u staračkom domu po imenu „Treće doba“, u Parizu, „gde je pola veka živeo kao izgnanik“. „Ali ova knjiga je ipak roman. Nisam imala nameru da sklopim biografiju, nameravala sam da od Beketa, na osnovu konkretnih i izmišljenih činjenica, stvorim lik koji se suočava sa vlastitim krajem, lik sličan onima kojih je puno njegovo delo.“

Premda se drži datuma, od 25. jula do 11. decembra 1989, navodi da je htela da piščeva starost postane materijal za imaginaciju i pisanje. Deluje joj da je hteo da obnovi moć pisanja. „Posmatra telo i šta više ne može da uradi, donekle postaje sam svoja kreatura. Kao da sam sebe postavlja na pozorišnu scenu i biva fasciniran novim telom. Na starost gleda znatiželjno, ne toliko pejorativno. Izuti cipele, okupati se – epska je avantura. Obožavala sam te scene. Svakodnevna sitnica postaje poput velikog izazova. S tim da postoji promena nivoa značenja, jer ima način da to ispriča.“

Koliko god progovarala kroz usta glavnog junaka, reklo bi se: iza Beketa, lako uočavamo dar Majlis Besri. Izvrsna je kada piše o Irskoj: „U Dablinu sam čuo krike galebova. Grad im pripada, i oni viču na njega, grde ga.“ Piće kod Grogana: „Sećam se, zimi, mušterija šćućurenih uz šank poput vrabaca na bodljikavoj žici.“ Džojs: „Brkovi mu dobro stoje. Skrivaju mu usne kao žandarmova kapa.“

„Nalazim da u pisanju Samjuela Beketa, osim snage izraza, jezika i osobenosti protagonista, pola ludih – pola mudrih, postoji jedan rad ritma, posebna mantra. Bili gledalac ili čitalac, dvaput primate tekst. Razumete ga, onda osetite nešto gotovo nesvesno. Nagoni vas da čujete muzički deo.“

Generalno smatra da tema knjige nije najvažnija. „Imate temu – nemate ništa!“ Treba pronaći glas da biste pripovedali. „Pronaći pisanje čiji ritam odgovara onom o čemu govorite.“

Književnica iz Bordoa, s diplomom političkih nauka, pet godina predavač na pariskom Institutu za medije i komunikacije u oblasti dokumentarnih radio programa, producentkinja i urednica Radija Frans kultur dve decenije – ponavlja da dolazi sa radija. „Vidim i mislim kroz glas i zvuk. Beket je bio pozorišni čovek. Iako ćutljiv, imate utisak da je on pun unutrašnjih glasova. Otkrila sam njegovo neprekidno unutrašnje pričanje, ćaskanje mirnog i tihog čoveka sa samim sobom.“

Ograđuje se, ovakva je njena percepcija. Nije pravi Beket. „A ni lažni! Takvog sam ga sačuvala u sebi. Počevši od tog čoveka, stekla sam utisak da mogu da pišem. Takođe, polazeći od iskustava vezanih za Irsku i Francusku. Otkrovenje je da tip koga obično predstavljaju kao beznadežnog, ima u sebi neverovatan životni polet. Zapravo nikada ne odustaje! Učinilo mi se da sa beketovskim humorom sve može da se podnese.“

Pitamo u kom trenu književnica treba da odgurne dokumentarni materijal. Nalazimo poglavlja koncipirana u formi medicinskih opservacija, „sestrinske dokumentacije“, dosijea, policijskog izveštaja, psihološke „procene samostalnosti“, bolesničke knjižice („Zatražio je pomoć za sečenje noktiju na nogama“).

Naravno, bitnije su igre svetla („Čovek bi pomislio da je u Kombreu: obrazi na jastuku i pruga ispod vrata“), motiv kostura i krevetskog pokrivača. Smrti i zemlje.

„Počela sam i potom istraživala u trenucima kada je bilo potrebno da se deo potkrepi dokumentom. Ni za druge knjige nikada ne radim opsežna istraživanja, ne snabdevam se arhivom.“ Pristalica je kreativne potrage. „Tražim glavna mesta i prelazim sa jedne stvari na drugu. Desi li se da mi je potreban precizan detalj, potražim ga.“

Ne počinje rad na rukopisu saznanjem da vlada svim pojedinostima.

„Imam utisak da bih tako uradila analitički posao. Ne! Opipavam ako se pojave praznine u saznanjima. Na taj način, stičem utisak da napredujem kako su oni napredovali i išli kroz svoj život. U isti čas otkrivam pojave koje su oni otkrivali, ne nalik nekakvoj sveznalici.“

Dočarava metod Beketovog rada. Sedne za sto, zamisli veliko uho iza sebe i sluša.

Majlis Besri pita zar upravo to nije ono što se desi dok pišemo. „Imate utisak da čujete taj glas. Možda je halucinacija, ali nešto samo krene da se odvija.“

List gerontološkog centra

Pisci ne vole da ih zapitkujete šta je plod mašte, šta ne, ali sam se usudio da u Knez Mihailovoj ulici, ispred Francuskog instituta, gde nam je razgovor sa Majlis Besri prevela Sonja Filipović, ipak upitam da li je u tom domu Treće doba, koji je inače posetila, zaista postojala novina La gazet vermej – „rumeno glasilo“. Odgovorila je da joj nisu strana slična specijalizovana izdanja – pripovedač kaže „za starce i starice“ – ali da je detalj ovde izmišljen. Htedoh da se u šetnji pohvalim kako je jedna moja priča 2015. izašla u Bosiljku, časopisu za kulturu Gerontološkog centra Kragujevac, pisana za antologiju Starost, ali se brzo setih kako me je David Albahari, uz Srđana V. Tešina priređivač te knjige, iskreno posavetovao: „Uvek se odazivajte na slične pozive, naročito ako proza treba da govori o starosti. Takav zbornik je jedino mesto na kome ste još uvek – najmlađi.“