Otkud ovako neobičan „turistički“ aranžman? „Jedan posetilac mog bloga ostavio je 2011. godine komentar nad kojim sam se zamislila. Počela sam da razmišljam o svojim čitalačkim navikama i shvatila da retko čitam knjige iz drugih zemalja, da retko čitam prevedenu književnost“, kaže En Morgan putem i-mejla za Politikin Zabavnik.

„Zapitala sam se zašto je to tako i rešila da istražim ceo slučaj. Kako je 2012. bila `globalna` godina za Veliku Britaniju, sa Kraljičinim zlatnim jubilejem i Olimpijadom, odlučila sam da je učinim svojom godinom svetske književnosti. Pokušala sam da tokom 365 dana pročitam po jednu knjigu iz svake zemlje sveta.“

En Morgan je diplomirala književnost na Kembridžu i magistrirala na UEA univerzitetu u Norviču. Poslediplomske studije završila je na Londonskoj školi novinarstva i specijalizovala se za posao pomoćnika urednika. Za naš list rekla je da nije znala puno toga o savremenoj književnosti u svetu, tako da je zamolila „čitače“ sa različitih meridijana da joj preporuče knjige i pomognu joj da do njih dođe. 

„Odgovor je bio neverovatan! Dobila sam na stotine predloga od ljudi širom planete“, objašnjava En Morgan, odgovarajući na našu molbu da nam opiše kako je došla do knjiga koje su ispunile njenu kućnu biblioteku. „Neki ljudi su mi čak poslali pojedina izdanja. Moju malezijsku knjigu, recimo, Eho i druge priče Shih-Li Kow, poslala mi je žena iz Kuala Lumpura. Ponekad je zaista bilo teško pronaći roman ili bilo šta na engleskom! U takvim slučajevima, pomagali su mi ljudi i organizacije širom sveta. Kada sam tražila knjigu iz Burundija, recimo, kontaktirala sam jednu organizaciju iseljenika u Americi. Oni su prosledili mejl svojim članovima i tako sam stupila u kontakt sa Marie-Therese Toy, burundijskom profesoricom na univerztetu u Nigeriji. Njenog romana Ne plači, izbeglice nije bilo u prodaji, ali je, ipak, stigao iz Afrike po jednom `kuriru`. Bilo je divno upoznati toliko ljudi koji su bili spremni da mi pomognu“, kaže ona za naš list. 

Na svom blogu, ona je pisala svojevrsni dnevnik svog neobičnog putovanja oko sveta. U svakom od tekstova objasnila je kako je došla do knjige i zatim napisala kratak prikaz. Čini se da joj je najzanimljivije bilo „u zemljama“ koje nisu imale delo nekog pisca u engleskom prevodu.

„Kada je reč o Gvineji Bisao, pročitala sam zbirku govora pisca i aktiviste Amilcara Cabrala, jer nije bilo prevednog romana, memoara ili kratkih priča“, kaže En Morgan. Dodaje da je najveći izazov bila zemlja u kojoj se govori portugalski – Sao Tome i Prinsipe. Kada je shvatila da neće pronaći prevod na ovom malom afričkom ostrvu, odlučila je da pronađe nekoga ko bi preveo nešto za samo za njen projekat. „Stavila sam molbu na tviter i fejsbuk, i neverovatno, posle nedelju dana, bilo je više volontera nego što sam mogla da uključim u svoj projekat. Našla sam kratke priče Olinda Beja sa naslovom A Casa do Pastor, a devet dobrih i talentovanih ljudi iz Evrope i Amerike poslali su mi rukopis na engleskom.“

Naša sagovornica ne sumnja da je vrhunac njenog projekta bila prilika da pročita nešto što čitaoci ranije nisu imali priliku da vide. Priča iz Južnog Sudana napisana je specijalno za nju. S obzirom na to da je ova država proglasila nezavisnost 2011, nije bilo ničega što bi se brojalo isključivo kao književnost Južnog Sudana. Jedan južnosudanski autor, inače visoki službenik, seo je i napisao knjigu.

„Slično tome, `moja knjiga` iz Mozambika, bila je neobjavljeni prevod rukopisa Ualalapi pisca čije je ime Ungulani Ba Ka Khosa. Jedan afrički žiri uvrstio ju je među sto najboljih dela napisanih na ovom kontinetu u XX veku.“

Jednog dana, na blogu je osvanuo prikaz knjige iz Srbije. Reč je bila o romanu Komo Srđana Valjarevića, jednog od najpoznatijih savremenih domaćih pisaca. „To je zapravo jedna od mojih omiljenih knjiga te godine“, ne skriva oduševljenje naša sagovornica. „Kolega iz Srbije kupio mi je kada je bio da poseti familiju. Inače je nikada ne bih otkrila. Srpski pisac u prestižnoj rezidenciji, u luksuznoj vili u Italiji. Mesec provodi spavajući, napijajući se i razgovarajući sa konobaricom. Dopao mi se Valjarevićev humor. Umetnici, pisci, mislioci i naučnici zaista odlaze u kuću kraj jezera Komo gde uče i pišu. Ko zna, možda jednog dana i ja pokušam da odem do te rezidencije“, dodaje En Morgan.

Pustolovine koje je doživela na ovom putovanju naći će se uskoro i među koricama knjige. U njoj neće pisati samo o romanima i pričama, nego i o ljudima koji su joj pomogli na tom putu i otvorili joj prostor da razvije svoje male eseje o pripovedanju, kulturi, ili internetu, potpunije nego što je to mogla da učini na svom blogu. Objašnjava da je  formu buduće knjige zamislila kao maršrutu putovanja, tako da svako poglavlje dotiče  drugi aspekt avanture. 

Pored toga što sarađuje sa najčuvenijim medijskim kućama poput Gardijana ili Haftington posta, En Morgan peva u profesionalnim londonskim horovima i muzičkim grupama. Kao mecosopran, obišla je Indiju, Teksas, Artički krug i Crveno more. Međutim, šta je shvatila o svetu u kome živimo posle svojih 365 čitalačkih dana. „Vau“, odgovara, i pita koliko imamo mesta za njen odgovor. „Kada bih morala da sumiram šta sam pronašla u svim tim delima, mislim da bi najbolji odgovor bila rečenica iz knjige The Corsair Abdula Aziza Al Mahmouda. U tom romanu iz Katara jedan junak kaže drugom: `Drugačije bi ti mislio da je ova zemlja bila tvoja zemlja i da su ovi ljudi bili tvoji ljudi.` Lekcija o načinu na koji mesto u kome ste se rodili i odrasli oblikuje vašu perspektivu, centralno je mesto ovog putovanja. Divna stvar sa svim ovim pričama jeste što su vam omogućile da načinite korak u nečijim tuđim cipelama. I to u nekom drugom delu sveta. Da doživite svet kroz druge oči.“

Druga bitna stvar koja je obeležila njen projekat bilo je otkriće da živimo u posebnom trenutku istorije. U prilici smo da kontaktiramo i sarađujemo sa ljudima širom sveta, lakše i brže nego ikada pre. Svesna je da bi pre dvadeset godina bilo nemoguće pronaći i pročitati knjigu iz svake zemlje. „Danas, zahvaljujući internetu i slobodi komunikacije koju trenutno imamo, tako nešto jeste izvodljivo. Uprkos mnogim konfliktima i tenzijama širom sveta, pričanje priča omogućava nam da se povežemo sa ljudim iz drugih kultura, čak na ličnom nivou, i da zajedno uradimo nešto konstruktivno, što je izuzetno uzbudljivo i ohrabrujuće.“ 

Naša sagovornica nada se da zakonske i funkcionalne promene koje će nemonovno uticati na internet narednih godina – neće značiti i gubljenje mogućnosti slobodnog komuniciranja preko granica.