Mislite da vidim svoje roditelje kao tipična tinejdžerka, da glumim buntovnicu. Ali znajte da se zovem Mari-Pjer, da moja majka i dalje gleda televiziju i da pritom „koristi daljinski“, da moj otac i dalje čita novine od papira…

To su prepoznatljive, oštre opaske iz opusa Lusil Gomez, provučene između jednako bockavih crteža.

Onomatopeje? Klasični uzvici. Tras–tras, bljak. Ili neartikulisani krik dečka s kojim bi se zamalo poljubila na plaži da mu u datom momentu skakavac nije skočio na leđa. „Aj!“

Uz poneku novu, najčešće ako likovi komuniciraju preko interneta, fizički razdvojeni jedan od drugog. Uobičajeni stripovski ritam razmene replika tu se pomalo menja, onoliko koliko drugačije razgovaramo držeći kameru ispred lica, uzimajući više vremena za monolog. Mari-Pjer je zaljubljena u profesora pa naširoko opisuje situaciju prijateljici, neumorno ređajući rečenice. U pet pratećih, skoro identičnih slika, uokvirenih ekranom mobilnog telefona, menjaju se isključivo crte na licu. Drugarica s druge strane starinski spava. „Zzzz.“

Izdavačka kuća Kreativni centar poručuje da je Moj prvi put (prevod s francuskog: Slobodan Ivanović) delo o sazrevanju. „Tinejdžerka beleži prva iskustva i s mnogo humora i sarkazma retrospektivno analizira sopstvene zablude.“ Dvanaest celina govori o prvom prijateljstvu, prvoj izjavi ljubavi, prvoj žurki, prvom letovanju, karantinu usled pandemije, stresu pred ginekološki pregled, prvom seksualnom iskustvu... Mlada devojka suočena je s različitim pritiscima i društvenim predstavama.

„Stranice mog stripa prethodno su objavljene u časopisu za tinejdžere. Kada su me pozvali da za njih nacrtam strip, setila sam se srednjoškolskih godina, koje sam provodila crtajući na marginama u sveskama. Tinejdžeri i danas imaju sveske i pernice. Tako sam odlučila da sve radim onim što se može naći u torbi srednjoškolca: hemijskim olovkama, fluorescentnim markerima, grafitnim olovkama“, odgovara Lusil Gomez kada smo upitali kako je otkrila već prepoznatljiv izraz.

Otvara najosetljivije teme, prelomne trenutke u odrastanju. Zato na njenim radovima treba posmatrati tela. Ekstremiteti se katkad naglo izdužuju, gotovo do pucanja. Takođe, grimase… Na njima prepoznajemo naše burne reakcije na beznačajne stvari. Nemoguće je zaobići „angažman“.

Ne zna da li umetnici treba da budu angažovani: „No, pričate li priču, morate ući u lik i zauzeti njegov stav prema svetu, morate mu dati glas. Verujem da sve ono što rešimo da ponudimo publici jeste neki oblik angažmana, više ili manje svesnog.“

Negde pominje tuđa iskustva. Vidljiv je udeo autobiografskog.

„Na početku mi se učinilo da će biti teško prikazati tinejdžerke: nisam tinejdžerka i ne srećem puno tinejdžera u okruženju. Izgledalo mi je da se svet jako promenio od vremena kad sam imala petnaest godina! Ali razmišljajući o tome, shvatila sam da stupanje u zrelo doba nosi iste izazove, bez obzira na epohu. Tada sam mogla da prekopam vlastita osećanja, kako ih pamtim, iako sam ih prenela u savremeniji kontekst“, objašnjava gošća Molijerovih dana.

Svakako da nismo lako prešli preko šale s gledanjem televizije, uz korišćenje daljinskog upravljača, i čitanje štampanih izdanja.

Mhmmm.

Prizivamo u sećanja i dane kada bi vas ukućani zamolili da se podignete iz fotelje i odete do televizora da prebacite na drugi program. Šaltanje pecaljkom…

Potvrđuje da se mnogo toga promenilo otkad radi stripove, ali ne i ono što je suštinski važno za nju: da pripoveda storije koje dotiču ljude. „Da ih možda nasmejem ili nateram na razmišljanje…“ Dodala je rečenicu sa znakom uzvika na kraju: „I dalje crtam svojom rukom!“

Olovkom?

„Ponekad da, ponekad ne, to zavisi od projekta, od vremena koje imam na raspolaganju, od efekta koji želim da postignem.“

Najpre ilustratorka niza magazina, pa animatorka i blogerka, članica Kolektiva strip-autorki protiv seksizma, zainteresovana za pitanja feminizma i ženskog tela – ovako radi na scenariju: isprva pravi beleške u malim sveskama, beleži situacije, zabavne delove dijaloga. Čim osmisli priču koju treba da napiše, pretražuje te zapise. Naposletku, piše i istovremeno crta. Ističe da joj je teško da odvoji ta dva procesa.

U problematiku ulazi bez okolišanja. (Nije nam na umu crtež razgolićenog profesora!) U poglavlju Moj prvi seksualni odnos, s drugaricom raspravlja da li „maksimalno“ gledanje pornića može da bude od koristi. Prijateljica se nikako ne slaže: „Pornići te ne formiraju, oni deformišu.“ Prekidamo! Lusil Gomez pita čitaoce: „Hteli biste da vam kažem šta je dalje bilo, perverznjaci?“

Duhovita je i umereno koristi žargon.

U narednoj epizodi, Moj prvi usmeni ispit, pomenuta Plim, neodoljiva epizodistkinja s originalnim idejama, daje tehničke savete protiv treme. Zamišljaj da je ispitivač golišav ili da sedi na WC šolji.

Ukoliko potežemo za tehnikom, nemoguće je preskočiti kompjuter.

„Uglavnom radim boje na računaru. Ponekad i crtam na tabletu.“

Spekulišući o sudbini umetnosti u digitalnom dobu i vremenu društvenih mreža – brzo ćete pronaći @lucilegomez na Instagramu, Fejsbuku, gdegod – odgovara da je reč o složenom pitanju: „Veoma široka tema! Strip ima neverovatnu sposobnost da se prilagodi različitim medijima. Može da obrađuje mnoge probleme, u različitim formatima. Ima budućnost, bez obzira na nove navike publike, umeće da evoluira.”

Očito pažljivo čita poruke! Kako gleda na naše oduševljenje popularnim bojankama za odrasle… Da li stvarno pomažu? Ne zaboravljamo čuvenog novinskog urednika, psihologa po obrazovanju, što je devedesetih, u Srbiji pod sankcijama, usred najveće krize, uporno tražio blok broj 5 i flomastere. Bilo ih je teško pronaći u tom haosu. Šta će mu? „Želi da se približi sebi.“

„Pričanje priča pomaže da se stekne distanca prema onome što osećamo. Bojenje jeste meditativna aktivnost koja može da pomogne da umirimo um, da se opustimo i distanciramo od anksioznosti“, nadovezuje se Lusil Gomez.

Molijerovi dani

Sedamnaesti „Molijerovi dani“ održavaju se od 12. maja do 4. juna u Beogradu, Novom Sadu, Loznici, Velikom Gradištu, Nišu, Pančevu. Studenti francuskog jezika na fakultetima u Beogradu, Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu, pod pokroviteljstvom Akademije Gonkur, odabraće i ove godine svog Gonkurovog laureata, raspravljajući o četiri romana iz poslednje zvanične selekcije načinjene u Francuskoj. Pored strip-autorke Lusil Gomez, gost manifestacije biće pisac Olivije Burdo, čiji je roman Očekujući Mister Bodženglsa objavila Dereta, u prevodu Vesne Cakeljić, i Sibil Grember, spisateljica Poslednje jedinke, objavljene u Čigoja štampi, u prevodu Novaka Golubovića. Stanislas Pjere, direktor Francuskog instituta u Srbiji, diplomata, filozof i slikar, predstaviće svoj putopis Kroz Srbiju, talasima i obalama (Akademska knjiga; prevod: Miloš Konstantinović). Program koji obuhvata niz debata o knjigama, filmsku projekciju, izložbe i radionicu crtanja, dostupan je na sajtu institutfrancais.rs.

(Radar, 15. maj 2025)