Pred dolazak na ovogodišnji festival Krokodil, jedan od najpoznatijih francuskih i svetskih književnika govori za Radar o svom novom romanu Godišnja gozba grobarskog bratstva

Etnolog David Mazon, glavni junak romana Matijasa Enara pod naslovom Godišnja gozba grobarskog bratstva (izdavač: Akademska knjiga; prevod: Tamara Valčić Bulić) – dolazi u La Pjer-Sen-Kristof, mestašce sa šeststo četrdeset devet stanovnika. Selo zove Divlja misao, vodi anketarske razgovore sa meštanima, prepričava doživljaje iz jedine kafane. Muči se sa „postmodernim seksom“ preko kamere, slaže tetris, koristi digitron na kompjuteru da se igra inverzivnim brojevima.

Uzgred, od početka vodi dnevnik!

Pisac menja registre, narator napušta dijarističku formu posle prve četvrtine dela od četiri stotine stranica, premda mu je zabavno vođenje takvih zapisa – „imate utisak da pričate s nekim“.

Slaže li se Enar sa pripovedačem? Uvodno, naizgled čvrsto vezivanje za „vreme“, donekle je vrsta izvanredne varke, nagoveštaj pitanja bezvremenosti; cele istorije koja ovde živi „istovremeno“.

Da, živi, svejedno što kreće iz pogrebnog preduzeća.

„Ovaj roman istražuje skoro svaki oblik pripovedanja, a dnevnik je jedan od njih. Terenski dnevnik antropologa je uvek zanimljiviji od samog njegovog rada. David Mazon nam se prvo predstavlja kroz svoj dnevnik, a zatim se vraća činjenicama na kraju, u drugoj vrsti priče“, odgovara Matijas Enar za Radar.

Smatra da vođenje dnevnika otvara mogućnost da se ništa ne sakrije, da budete potpuno iskreni, da se otkrijete, te da omogućava preobražaj Davida Mazona. „Takođe je vrlo ironično. U traganju za iščezlim vremenom Marsela Prusta neretko se rezimira na sledeći način: na kraju Marsel postaje pisac. Svakako, ali on je već napisao 3.000 strana! Ovo je ista stvar. Na kraju, David Mazon postaje pisac.“

Zanima ga perverzna seksualnost puževa, razmnožavanje beskičmenjaka, naročito glista – od početka se u priču uvlače crvi i patuljasti puževi. Naš sagovornik se smeje. Pitali smo kako se otvorio rukopis. Da li je čuo da negde stvarno postoji predsednik opštine, grobar po profesiji, nalik njegovom liku Marsijalu, što kaže: „Znate, u mojoj struci, čovek nema često priliku da se smeje…“

Napominje da je sve izmislio. „Različito je poreklo priča u knjizi. Geografsko poreklo, region u kom sam odrastao, na zapadu Francuske, oko grada Niora, na rubu močvare.“

Plod mašte je da postoji udruženje grobara?

„Bratstvo grobara, na primer, dolazi iz Praga! Upravo u sinagogi, u Pragu, otkrio sam postojanje bratstva grobara: tu su bile slike iz 17. veka koje su predstavljale Godišnji banket bratstva grobara. ‘Da se uteše zbog svog tužnog zanimanja, grobari svake godine priređuju sebi veliki banket’, pisalo je ispod slike. Tako je sve počelo.“

Znači da dobitnik Gonkurove nagrade za Busolu 2015. godine, rođen 1972, romanopisac koji inače živi u Barseloni, a studirao je persijski i arapski jezik, i dugo boravio na Bliskom istoku – istražuje pre pisanja. Svi pomenuti modeli mrtvačkih kovčega ukazuju na rad na terenu – dodajemo – uz neobičnu molbu. Ako je izmislio specijalnu seriju kovčega kakvoj pripada vrsta sa nazivom „San Remo“ – neka ne otkriva, neka zauvek ostane divna fikcija.

Priča da je skupo platio da učestvuje na godišnjem sajmu pogrebnika u Parizu. Tamo je otkrio čitav svet, sve vrste: „Uključujući povezani kovčeg, Wired Coffin, sa internetom: ne samo da možete tokom ceremonije da emitujete slike i muziku na malom ekranu integrisanom u kovčeg, već možete da koristite internet pod zemljom, ako niste zaista mrtvi. Možete da pošaljeti poruku na Vocap da dođu po vas ili pratite omiljenu seriju na Netfliksu, ako ne želite da se vratite u život. Sve dok vaši naslednici plaćaju pretplatu. Kunem se da je to istina.“

Želeći da ispuni cilj teze („razumeti šta danas znači živeti na selu“), naš antropolog Mazon kroz snimljene razgovore upoznaje stanovnike varošice, njihovu istoriju – postepeno gradi karaktere i otkriva veze među njima, uzimajući za glavnu temu povest i sudbinu francuskog sela.

Od početka svi stoje sa dve noge na zemlji, pa odjednom počnu da se reinkarniraju – duša sveštenika Laržoa počiva u vepru.

„Reinkarnacija je veoma važna! To je ključ. Zamislite da prekrajate istoriju Srbije onog dana kada shvatimo da reinkarnacija postoji? Šta su bili naši kraljevi, naši heroji, naši političari u prethodnim životima? Žene, životinje. Puževi koje su deca zgnječila, uzletele ptice koje su oborili lovci, drveće koje su posekle drvoseče, ponosni vitezovi u borbi protiv Turaka, seljanke koje obrađuju njive, krompir izvađen iz zemlje… A šta će sutra biti ti naši velikani, naši moćni političari? Oni koje trenutno obožavamo? Vlati trave koje je pasla krava, strašne bube, bića zaslepljena patnjom. Reinkarnacija, dakle, dozvoljava potpunu promenu paradigme ’Blagoslov je za pisca’. (I za građanina koji sanja.)“

Nije teško uočiti da je džinovski erudita Matijas Enar stvaralac rableovskog apetita. Snagu ovakve pohvale znaće da prepoznaju oni što nisu naročiti gurmani na ručkovima posle sahrana ili pomena, metaforički govoreći.

Esejizirajući o Rableu, Milivoj Solar, pored ostalog, razmišlja o preterivanju kao stilskom sredstvu, parodiji kao tehnici izokretanja, izobličavanju vezanom „za takozvanu grotesku“, komici…

Francuski književnik uspeva da složi redove o društvenim klasama, imigrantima, seksualnosti, hrani, želji, veri, briselskoj politici, odnosu države prema poljoprivrednicima, te da uđe u lirske opise („…na obali vode kleče, da bi oprale svoju kosu, pognute grane žalosnih vrba“) – pritom nigde ne ispadajući iz ritma, idući do krstaških ratova i dalje.

Međutim, onako kako u radnju uključuje reinkarnaciju, ne povlačeći sa sobom rascvetale elemente fantastike, tako između korica vešto slaže dotle nespojivo.

Nigde se ne lome noge lešu da stane u prekratak sanduk – da iskoristimo detalj iz uvodne celine.

On tepa motoru na kome šparta po okolini – svom Džoliju Džamperu, pominje u istoj rečenici i Lisjena Frojda i Karavađa. Bez sumnje, mnoge druge pisce, pri čemu su izgleda Klod Levi-Stros i Bronislav Malinovski bitniji od ostalih.

Deo beleške od 17. decembra: „Šta da radim? Šta bi uradio Malinovski? Siguran sam da bi Levi-Stros bio šampion u video-igricama. Kakvo sranje od zanimanja, antropolog. ’Na koju god stranu čovek da se okrene, vidi se grad Liburn. To je rečenica Onezima Reklija u Podeli sveta’…“

„Ne, nikako“, ne slaže se. „Malinovski i Levi-Stros pojavljuju se vrlo malo u knjizi. Oni su daleke tačke svetlosti, pomogli su nam, svojevremeno, da razumemo svet. Ali svet se promenio, način na koji ga gledamo se isto promenio. Oni pripadaju muzeju prošlosti.“

Šesnaesti Krokodil

Od 21. do 23. juna, u Beogradu, u amfiteatru i parku ispred Muzeja Jugoslavije, održaće se šesnaesti festival „Krokodil.“ Na glavnoj bini čitaju: Nađa Petrović, Marko Tomaš, Matijas Enar, Faruk Šehić, Filip Grujić, Andrij Ljubka, Arnon Grunberg, Nikola Madžirov, Hasan Blasim i Dora Šustić, dok u „PičPrič Specijalu“ pripovedaju Jana Jakimovska, Lila Milić, Mima Simić i Jelena Veljača. Gosti „Sofa intervjua“ su Brajan Rašić, Dubravka Stojanović, Feđa Štukan, a u muzičkom delu nastupaju Duda Buržujka, Jelena Petošević, Ane Paška. Programe vode Mima Simić, Daško Milinović i Rumena Bužarovska. Ceo program, uz satnice događaja u „Debatnoj“ i „Dečijoj zoni“, dostupan je na sajtu krokodil.rs.

(Radar, 20. jun 2024)