Prošlost uglavnom nismo shvatili. Ne zato što nismo pametni, nego zato što nismo iskreni. Ranije smo zatvarali oči, a sad kapke iglom i koncem zašivamo – kaže za NIN pisac knjige Ljudi bez grobova koja se ove godine našla u najužem izboru za roman godine
Danas, kad mi se čini da je bol prvi uslov za pisanje poezije, dajem veliki značaj mojim ranim ranama. Portret umjetnika u mladosti – to je jedini mogući portret umjetnika. Poezija ima ulogu da otvara rane, ne da ih zatvara – smatra Semir Numić, glavni junak bildungsromana Ljudi bez grobova Enesa Halilovića koji je objavila izdavačka kuća Laguna.
Taj narator što muca sin je odmetnika Numana Numića, koji je zbog nesrećne ljubavi puškom delio pravdu onako kako on misli da treba. Četrdeset sedam dana, 1982. godine, trajala je policijska potera, a sve ostalo vreme sveta za njegovom biografijom uporno je tragao sin. Ili, Ja, pisac – kako će saopštiti već na prvoj stranici. Mladić u kome, kao vatra pepelom prigušena, tinja potreba da piše o ocu-ubici. I sebi!
„Numan je posjekao đonove sa cipela i okrenuo ih naopako, pa ih zašio: peta onamo gdje su prsti, a prsti onamo gdje je peta. Koračao je, u tim cipelama, i ostavljao tragove. Policajci su gledali tragove. Tražili su ga tamo odakle je dolazio. Kad su policajci doznali da nosi cipele sa okrenutim đonom, on je obukao stare cipele i ostavljao tragove kao i svi. I opet su ga tražili tamo odakle je dolazio.“
Pratiti prozni izraz Enesa Halilovića znači naposletku stići odakle je on krenuo. Vratiti se u mit, u narodnu priču; u basnu i bajku. Uroniti u živi govor. Otkriti u kakvom je odnosu danas književnost prema prošlosti, tradiciji i „sirovom životu“.
Priču o odbijenom proscu nosite u sebi još od 1992, od svoje petnaeste godine. Kad vam je bilo dvadeset i sedam, objavili ste zbirku pripovedaka Potomci odbijenih prosaca...
Svaki čovek je pustolov, makar čitao ili slušao tuđe pustolovine. Priča o odmetniku me držala verovatno strašću tog čoveka o kojem se i danas priča. Voleti, a ne imati ženu koju voliš – samo po sebi to ne deluje neobično; ali postoje ljudi koji ne mogu da se pomire sa sudbinom i tada njihov udes biva dublji, a pad duže traje. Mnogo je faktora koji oblikuju ponašanje pojedinca, a mišljenja sam da je moj junak na neki način bio ponižen, uvređen. Verovatno se u njemu razgorela socijalna komponenta. I uzeo je pušku u ruke. Decenijama se priča o tom čoveku, i ja sam njegovu ljubav već opisivao u dve kratke priče, istraživao bekstvo, odmetništvo, raspitivao se kod očevidaca i razgrtao arhivu, ali možda presudno saznanje o odmetniku bilo je to što je imao ženu u kući, koja je brakom trebalo da ga odvrati od zločina i odmetništva. On je ipak otišao u odmetništvo zbog svoje istinske ljubavi, počinio nedela i osvete. Zapitao sam se i ovo, kako je ženi koja živi kao supruga odmetnika koji se nikad neće živ vratiti i koji ubija zbog druge žene.
U priči Pad i dar iz 2007. podelili ste ljude. Na jednoj strani su pisci koji su od jedne krvi – od krvi čoveka koji je na neobičan način dao poklon, zaljubio se i dao da bi se spasao. Njegova izabranica mu je dala poklon nebeskog porekla: znanje o slovima. Svi drugi ljudi na zemlji potomci su odbijenih prosaca?
Reči i jezik, to su darovi Božiji. Umetnost je dar, zato se i kaže darovitost. Mi, pesnici, često se srećemo sa ozlojeđenim nepesnicima koji spletkare, koji nas mrze i streljaju nas očima i bičuju nas jezicima. U umetnosti, najčešće, nije šta nego kako i zašto. I kada neko nekome poklanja nešto, ne pitamo se šta nego kako i zašto. Pad i dar je priča koja može biti i dokumentarna bajka. Jovica Aćin mi je 2004. sugerisao da tom pričom otvorim knjigu Potomci odbijenih prosaca. Nadam se da će ta knjiga imati još neko izdanje. Tada sam bio mlad i nepoznat, a danas sam mlad i sebi nepoznat.
Srž romana čine dve potrage?
Imao sam dve potrage, a uplovio sam u treću potragu. Roman, ako je zaista roman, biva kao jedna tačka koja teče u svim pravcima. Oca sresti, literarne uzore savladati, majčinu sliku videti, krv svoju naći, magiju prepoznati, istinu osetiti, seme tragedije ubrati pa opet zasejati, doživeti lepotu žene, ubrati jabuku, povesti proleće prema plodovima; svoje ime, dušu i telo nositi i reći sve te reči koje su čekale da ih kažem... Govoriti, žuboriti, romoriti, ali opet nešto prećutati.
Koristite stare reči. Za jednog junaka velite da je – ispao obrazli čovek. Šta danas znači biti obrazli čovek?
Sve reči su mlade, sveže. Homerove i Sofoklove reči sveže su kao peršun tek izvađen iz crnice. Obrazli čovek, to je onaj koji ima obraz, valjda onaj koji vodi računa šta će reći i šta će učiniti. Jezik se ne menja; jezik je kao morska voda koja se pretura: nekad neke struje izađu na površinu, a nekad se neke vuku po morskom dnu. To svakako zavisi od temperature, saliniteta, pritoka rečnih i podvodnih izvora slatke vode. Baš tako je i sa jezikom koji se obogaćuje u jednom narodu drugim narodima, predmetima, pojavama. Jezik, to su pre svega veznici i nastavci, a ne imenice. Čuli smo za cunami. Reč cunami ne postoji na Balkanu u narodnim pesmama, jer nije bilo tog iskustva. Zašto bismo mi sada izmišljali reč kojom bismo zamenili reč cunami? Imate reč balandža, to je onaj crni kantar koji se može videti na pijacama. Naravno, balandža dolazi od reči balans. Sve reči su stare. Ubeđen sam da su reči starije od čoveka.
Knjigu ste posvetili bratu, da mu se nađe, „makar je spalio da se na njenom plamenu ogrije u toj hladnoj tuđini kud je otišao sklonivši se pred hladnom blizinom“. Ljudi ne prestaju da odlaze iz zemlje?
Da. Ljudi odlaze. Blago onim zemljama gde ljudi odlaze. Pogledajte vodeće firme u SAD. Vode ih iseljenici iz prve ili druge, najdalje iz treće generacije. Migranti su gorivo svakog bogatog društva. Stotinu godina se ljudi ovde nadaju da će biti smisla, da će biti pravednog sudije, pravednog policajca, pravednih političara i da će biti zakona koji su napisani u skladu sa prirodnim pravom čoveka da ostvari svoje talente. Mislim da ljudi odlaze kada izgube svaku nadu da će biti srećni. Uglavnom ljudi kada odlaze iz ove zemlje kažu da odlaze zbog svoje dece, ali ipak mislim da svaki čovek odlazi zbog sebe. Mi smo kao Evropljani nekada bili bar na tren spokojni i mi tražimo spokoj. Ipak, moramo znati da se u mnogim zemljama živi teže nego u Srbiji. Ovde, moramo to reći, veća polovina stanovništva ima bar krov nad glavom. Ja sam mislio da će nakon 5. oktobra nastupiti epidemija pravde i normalnosti. Kako sam se prevario! Zalagao sam se za slobodno novinarstvo, za istinu; nije mi žao. Bio sam naivan, raspodeljivao se kapital, a politički vektori bili su i ostali potpuno isti. Ono što je bila naša, društvena imovina, postala je imovina dvadesetak porodica. Ja sam javljao istinite vesti zbog kojih su me pljuvali. Istina je neprocenjiva i ne može se prodati. Imao sam jake veze, mogao sam pre petnaestak godina za sitne pare da kupim par fabrika, i silne placeve, ali nikad mi to nije ni palo na pamet. Nisam želeo da budem kapitalista. Tada i sada želeo sam da budem pesnik. I ja to jesam!
Smatrate da ljudi najčešće nemaju ideologiju. Vodi ih isključivo interes?
Zavisi šta ko hoće u životu. Ko hoće interes, ne treba da ima ideologiju. Ko hoće ideologiju, nemoj da se vodi interesom. Ko hoće poeziju, taj možda ne treba da ima ni ideologiju ni interes, a može imati i jedno i drugo – nije zabranjeno.
Narator poručuje da siromaštvo čini čoveka providnim.
Kašalj i siromaštvo niko ne može sakriti. Ali zašto siromah misli na taj način... Odakle mu potreba da sakrije istinu o sebi? Ja sam srećan čovek; sudbina mi je dala sve što sam poželeo. Ali život koji sam živeo, u mnogim pojavnostima, meni se danas čini sve vrednijim. Da nisam taj život živeo, ne bih ove i ovakve knjige napisao. Ne kažem u kvalitativnom nego u tematskom smislu.
Na početku romana imamo epizodistu koji tvrdi da je potomak Hajla Selasija. Viče kako ga nije zaboravio njegov narod. Drugi epizodista viče da je žaba i hoće natrag u svoj svet. Treći, pred kraj, zaključuje da je samoća vetar našim jedrima, a ne narod. Šta vama znači ta reč?
Ima više značenja. To može biti rod, pleme, politička nacija koju povezuje državljanstvo, etnička nacija koju povezuje zajednički etnicitet ili istovetno izjašnjavanje. To može biti zajednica ljudi koji teže istom cilju i imaju iste stavove o nastanku. Duboko verujem da se svi ljudi rađaju kao pripadnici jednog naroda, a kasnije ih roditelji razvrstaju u različite skupine. Potomak etiopskog cara i Čovek koji tvrdi da je žaba žele da pripadaju nekoj grupi, možda zato što grupa, ponekad, biva i utočište.
Fantastično ugrađeno u mit, bajku i narodnu priču, na čijim osnovama gradite prozu, proizvodi poseban efekat u pasusima u kojima slikate društvo. Ono je u romanu korumpirano. Posao se dobija jer je dikretor izgubio na kocki. Utakmice su kupljene. Uspevaju stranački aktivisti. Fantastika?
Umetnost je smeša. Umetnost, po meni, nikad nije sazdana od jednog elementa. Šta sam video! Šta sam tuđim očima video! Umetnik je ogledalo koje se ogleda u drugim ogledalima.
Pominje se kutija sa novinskim isečcima. Pripovedač povremeno koristi jezik crne hronike. No, crna je hronika nekada bila štampana u mrvicama. Danas je glavni pogon medija?
Jeste to ogavno, to što mediji od ujutru posežu za krvlju da bi privukli pažnju. Iskren da budem, mediji danas svuda u svetu jesu uglavnom ogavni. Istina u medijima postoji, ali se vrlo teško može ugledati, kao polarna lisica u snežnom predelu hiperborejskom. Ali ne možemo sve svaliti na medije! Nisu ni novinari krivi za sve. Svuda u svetu urušavaju se institucije; pogledajte kod nas koliko je urušeno dobrih tradicija. Nekad je majka bila prva institucija, a danas je majka u staračkom domu, ponekad joj pošaljemo poruku. Za tri decenije ubili smo mnoge fabrike koje su radile! Šta je nekad bila učiteljica, a šta je danas! Pre pet decenija omladina je pevala i kopala tunele gradeći društvo koje voli, a danas gledam mlade ljude u kafićima koji sede i ćute. Koliko je umetničkih priznanja uništeno ili srozano burazerskim i kafanskim odlučivanjem! Nekad smo na sportiste gledali kao na antičke junake koji kreću u borbu, a danas je to gomila tetoviranih tipova. I sad su novinari krivi i novine! Novinari ipak nisu najveći krivci. Najveći krivac za sve što nam se dešava jeste običan čovek koji varajući vara samo sebe.
Kažete da vas tišina svake žrtve užasava više nego krik. Da li smo spremni da se suočimo sa devedesetim? Ili smo se već suočili? U prvoj rečenici stoji da čovek, makar bio i zakovan za stolicu, neminovno nabasa na prošost.
Ono što nam je pred očima je istorija, čini se živa i razdragana, liči na vodoskok. Ipak, istorija – to su kosti zakopane i kosti sakrivene. Mi, ljudi na Balkanu, daroviti smo ljudi, ali većina je neukih i otupelih. Mali i nedostojni ljudi dohvatili su se velikih poslova i tako se sunovratila Jugoslavija koja je imala kakav-takav respekt u svetu. Ne žalim za Jugoslavijom, nemojte me pogrešno shvatiti, nemam ni vremena ni ludosti da žalim za političkim tvorevinama, ali mora se priznati da je Jugoslavija bila jedna pritka uz koju su rasle neke loze. Pritka je pala, ostala je samo boranija. Bilo je stranih faktora koji su nam pomogli da srušimo tu državu, ali glavni krivci su njeni tada punoletni građani koji nisu znali da nađu kompromise, nisu znali da organizuju ekonomiju i mnogi nisu hteli da tuđe tradicije prihvate kao respektabilan činilac. Balkan je poharan, opljačkan, privatizovan i sad se raseljava. Prošlost uglavnom nismo shvatili ne zato što nismo pametni nego zato što nismo iskreni. Ranije smo zatvarali oči, a sad kapke iglom i koncem zašivamo. Prošlost svakog čoveka i svakog naroda neminovno će sutra ili već danas odigrati svoju ulogu onako kako je naučena. Postoje samo istina i laž. Nema ništa između.
Kako se danas živi u Novom Pazaru, u vašem kraju? Razmišljao sam o napuštenim selima u Vojvodini, dok sam prepisivao rečenicu iz Ljudi bez grobova: „Tužni su oni koji ostanu tamo gdje niko ne dođe.“
Mnogo je nagomilanih problema; vazduh nečist, smeće u vodi, mržnja među mnogim ljudima, kriminal, bolesti, saobraćajni haos... Treba za to mnogo pričanja, ali ipak ima energije među ljudima. Ipak neko i dolazi ovde, studenti iz trideset država studiraju u Novom Pazaru. Postoji mnogo mladih umetnika i respektabilnih naučnika... Dešava se nešto pozitivno. Ima i nekih globalnih spletki čije prste neki vide ili ne vide, ali nadam se da će se to razvezati.
Virus korona teško je pogodio Novi Pazar.
Mnogo ljudi je umrlo. Pandemija je pokazala i dobre ljude i rasulo zdravstvenog sistema u ovom kraju.
***
Enes Halilović rođen je 1977. u Novom Pazaru. Pisac je knjiga poezije Srednje slovo, Bludni parip, Listovi na vodi, Pesme iz bolesti i zdravlja, Zidovi, Bangladeš, te zbirki priča Potomci odbijenih prosaca, Kapilarne pojave i Čudna knjiga. Objavio je drame In Vivo i Kemet. Autor je romana Ep o vodi i Ako dugo gledaš u ponor. Zabeležio je 172 narodne zagonetke koje je objavio sa Elmom Halilović u koautorskoj knjizi. Dobitnik je nagrada Zlatna značka za doprinos kulturi KPZ Srbije, te priznanja koja nose imena Meše Selimovića, Branka Miljkovića, Đure Jakšića, Ahmeda Valija, Stevana Sremca. Za urednički rad u časopisu Sent dobio je nagradu „Sergije Lajković“. Za roman Ljudi bez grobova dobio je ovogodišnju Vitalovu nagradu.
(NIN, 18. mart 2021)