Do pre četiri leta, sedamnaest beležnica u kožnom povezu stajalo je u korpi za veš od pletenog pruća na stokholmskoj adresi Astrid Lindgren. Rokovnike sada vidimo na prvim stranicama knjige pod naslovom Svet je poludeo, s dnevnicima koje je švedska književnica, autorka čuvene Pipi Duge Čarape, vodila od 1939. do 1945. Zapisi, prvi put otvoreni pred čitaocima, bili su dopunjeni isečcima iz štampe. Lindgrenova je prosto beležila kako protiče svakodnevni život, izrezivala vesti i komentare, pokušavajaću da se što bolje informiše o događajima u svetu i shvati šta se zbiva.

U prvoj rečenici, 1. septembra 1939., napisala je: „Oh! Danas je izbio rat. Niko nije mogao da poveruje.“ Juče popodne sedeli su u parku, deca su trčkarala i igrala se; bili su ubeđeni da sukoba definitivno neće biti. Od napada na Poljsku, uzvik oh će se provlačiti rukopisom za koji je možda verovala da nikada neće biti objavljen.

Kritičar Dvajt Garner opisao je u svojoj kolumni koliko voli romane, ali i dnevnike, kolekcije pisama, kuvare, tomove kritika... Napomenuo je da pisci takve delove svog opusa često tretiraju poput „otpadaka“, i mudro ih, dvosmisleno, sasvim gurmanski, nazvao „književnim iznutricama“. Delo A World Gone Mad: The Diaries od Astrid Lindgren (Pushkin Press) pripada tom redu. Probirljivi čitalac mogao bi da upita šta ima zanimljivo u dnevničkim beleškama, pisanim usred rata, u neutralnoj zemlji. Caka je baš u tome. 

Kako izgleda život dok gotovo mirno sedite s porodicom kraj vatre, a okolo se rasplamsava jezivi plamen? Uz to, delo pokazuje barem još jednu lepu, ne naročito bitnu stvar: koliko temeljno mogu da se čitaju novine i šta sve iz njih može da se sazna. Najvažnije, knjiga razotkriva tajni zadatak koji je književnica obavljala tokom Drugog svetskog rata. Otkriće duplira perspektivu! Naravno, fanovi Pipi Duge Čarape saznaju kako se rodila slavna junakinja.

Počinje detaljima, polako. Pred pržionicom kafe zatekla je natpis: „Zatvoreno. Rasprodato za danas.“ Primećuje da će uskoro biti pozvani svi muškarci rođeni 1898. Pokušava da s ljudima razgovara o nečemu drugom osim o ratu, ali nije moguće. Otvara se brendi; ne pomaže. Dolaze vesti i prvi izveštaji o broju žrtava na različitim stranama. U beležnicu ulazi događaj koji će se ponavljati. Informacija o slučajno bačenoj bombi, greškom potopljenom ribarskom brodiću... U zemlji izvan bitaka, takvi fragmenti izazivaju posebnu vrstu jeze. 

„Autobuski prevoz će u Stokholmu od sutra biti ograničen. Ulice već izgledaju napušteno...“ Skladište se zalihe hrane po potkrovljima. Između redova, u ritmu 2 kilograma šećera, 3 kile pirinča, sapun – navode se imena najvažnijih političara, najbitnije rečenice iz govora i kobne odluke. Autorka uredno prati dešavanja u svetu, s „makazama“ u ruci. Žali što nije uspeo atentat na Hitlera.

Dnevnici Astrid Lindgren nemaju snagu najvećih dela ove vrste i slabiji su od redova Gustava Herlinga-Gruđinskog, Vitolda Gombroviča; od Imaginarnih zapisa Vladimira Pogačića ili Aleksandra Tišme. Međutim, između korica pronalazimo zanimljivu igru. Prve godine rata, Lindgrenovoj je ponuđen posao vezan za pitanje državne bezbednosti, u tajnoj upravi poštanske kontrole. Radila je kao cenzor, sa zadatkom da čita privatna i vojna pisma koja ulaze i izlaze iz zemlje. Cilj je bio da se prepoznaju i zacrne lokacije od vojnog značaja, uz druge informacije koje nisu smele da budu otkrivene u takvim okolnostim. Njena ćerka Karin opisuje u predgovoru da se radilo o pst-pst poslu, rađenom do kasno u noć. Nisu znali ništa o tome!

No, uprkos tajnosti, kako vidimo, unosila je u beležnice delove iz pisama koja su je dotakla. Reč je o najboljim redovima knjige Svet je poludeo. Vesti sa radija i iz štampe učinile su da Astrid Lindgren uzdiše, da je zabirnuta, da vikne: „U kakvim užasnim vremenima mi živimo!“ Ali, fragmenti iz pisama, čitani krišom, pod okriljem noći, premda ih notesi sadrže u mrvicama, približili su je ljudima koji u tom trenutku doživljavaju dotle nezamislive tragedije. Oni pišu rođacima i prijateljima u Švedskoj, izveštavaju ih o strašnim, ličnim gubicima; opisuju užase, iz prvog lica, pa se stiče utisak da književnica, u neutralnoj zemlji, „stupa“ u rat i vidi dublju i strašniju sliku od sveta iz svoje okoline. Uzvici kao da nam pokazuju kako ostaje bez reči.

 „Čudno je čitati pisma ljudi koji pišu o ženama i deci koju su poznavali lično, poginulim u bombardovanjima. Sve dok o njima čitaš samo u novinama možeš da izbegavaš da poveruješ, ali kada u pismu pročitaš da su oba Žakova deteta ubijena u okupaciji Luksemburga, ili slično, iznenada, oni su s vama, zastrašujuće...“ Pošiljaoci napominju primaocima da ni ne mogu da opišu do kraja sve strahote. Velike su patnje Jevreja. Kruženje epistola pokazuje na koje sve načine pokušavaju da se spasu. 

S posebnom pažnjom prati događaje u Norveškoj, odnos Finske i Rusije. U Evropi pada grad po grad. Uvodni red beleške napisane 12. aprila 1941. glasi: „Bilo je brzo. Jugoslavije više nema.“ Godinu kasnije, napominje da situacija u Švedskoj postaje kritična. Dobijaju instrukcije za evakuaciju. Primećuje da ih prihvataju relativno mirno, ukoliko se seti kako su se ponašali na početku rata: nisu mogli da prestanu da pričaju o planovima za spasavanje čim se sretnu u parku. Na ulicama su izbeglice, ranjeni finski vojnici. Traga se za crnoberzijancima. Dolazi zima, depresija. Opet vest: nestala je švedska podmornica s trideset tri člana posade.

„Danas sam imala pismo iz Rige, ovde prokrijumčareno. Pošiljalac kaže da verovatno nećemo poverovati u izveštaj odande, ali se kune da je istina. Čak su i žene i deca ugurani u stočne kamione i odneseni; deca su razdvojena od majki, muževi od žena...“

Postoji mesto na kome Astrid Lindgren (1907–2002) podvlači koliko je dobro plaćena za tajni posao. Ispada da u nesrećnim okolnostima ima veća primanja i sigurno zbog toga oseća grižu savesti. (Suprug, zahvaljujući ratu, kako piše, postaje šef asocijacije švedskih „motorista“.) Postepeno je potapaju nesreće za koje doznaje. Čitalac čuje potmuli odjek dalekih eksplozija. Ipak, nema pretvaranja. Nakon redova iz nečijeg pisma, pasus počinje rečenicom: „Familija Lindgren je u redu.“ Opisani su Božići, s preračunavanjem namirnica i bonova. Vidimo ih dok voze biciklove, odlaze na izlete, skijaju. Važni su i rođendani ćerke Karin. Tada razmišljamo o još jednom značajnom delu ove književne vrste: dnevnicima (istočno)nemačke spisateljice Kriste Volf, koja je, jedanput godišnje, četiri pune decenije, opisivala isključivo 27. septembar za poznati ruski list.

Rat se širi, krug oko Švedske se skuplja. Karin, rođena 1934., bolešljiva je, ponekad je u krevetu, s temperaturom. Rano je naučila da čita, voli bajke, uči da pliva. U drugoj trećini rukopisa, prolazi kroz malu krizu. Astrid Lindgren primećuje u dnevniku da se ona iskazuje kroz preteranu vezanost za nju i strepnju da će se majci nešto dogoditi. Briga dolazi uveče... Roditelji polaze na večeru kod prijatelja. „Kada sam otišla da saopštim Karin da krećemo, ona je rekla: `Govoriš zbogom, kao da se nećeš vratiti!` A kada sam se vratila, na sebi je imala ogrnutu moju kućnu haljinu. Nadam se da to je samo faza.“

Uverava je da nema razloga za brigu u mirnoj zemlji. Samo red ispod beleži da su vesti u 10 javile kako je nepoznati avion nadleteo Stokholm i kasnije pobacao bombe po gradovima u unutrašnjosti. Počela je da sakriva novine od devojčice da bi je sačuvala. Sama nije odustala od praćenja događaja u svetu. Bojište po bojište.

 „Na kućnom frontu“, zapisuje 20. marta, „Karin je imala grozan slučaj malih boginja i još uvek joj nije dozvoljeno da izlazi iz kreveta. Trenutno, ja se dobro provodim s Pipi Dugom Čarapom.“ Priča joj priče! Uskoro dolazi njen deseti rođendan. Godinu kasnije, svet dobija slavnu književnu junakinju. Do tog časa, Lindgrenova ne odstupa od dnevnika iz veš-korpe. Belešku od 6. juna započinje rečima: „INVAZIJA - konačno! Savezničke trupe, uz podršku iz vazduha, spustile su se na severozapadnu Francusku.“

(NIN, mart 2017.)

.

Za devedeseti rođendan, Astrid Lindgren (1907–2002) dobila je petnaest džakova pisama s najlepšim željama. Ćerka farmera, posle detinjstva provedenog na imanju kraj gradića u unutrašnjosti, prešla je u Stokholm kada joj je bilo osamnaest godina, volontirala u lokalnom listu i otkrivala literarni dar. Pipi Dugu Čarapu objavila je 1945. godine. Delo je prevedeno na blizu stotinu jezika.